Љубомир Симовић: Прећуткивање књига горе од забрана

Пратите нас
У новије време, за неутралисање књига и њиховог утицаја употребљава се нешто мање бучно и спектакуларно, али много ефикасније од забрана и хапшења: игнорисање и ћутање, рекао је академик Љубомир Симовић на додели награде „Прстен деспота Стефана Лазаревића“ књижевног клуба „Багдала“.

Беседу једног од највећих савремених српских писаца изречену у четвртак при уручењу признања у Крушевцу преносимо у целости:

Данас, кад Књижевни клуб „Багдала“, као своју традиционалну књижевну награду, уручује „Прстен деспота Стефана Лазаревића“, не можемо а да се не запитамо шта књижевне награде могу да значе у земљи у којој већ више од тридесет година не постоји књижевни живот.

Ми старији памтимо године у којима су позоришне представе скидане с репертоара, када су филмови, уместо у биоскопским салама, завршавали у бункерима, када су књиге излагане идеолошким хајкама, забрањиване и уништаване.

Сетимо се само судбине позоришних представа „Кад су цветале тикве“ и „Голубњача“, или филма „Пластични Исус“, сетимо се судбине „Јеретичке приче“, или књига „Нова класа“, „Црвени краљ“, „Људске слабости“, „Вунена времена“. Сетимо се да се власт није устезала да ауторе чија је дела забранила и уништила, шаље у Забелу или Падинску скелу.

Неутралисање књига игнорисањем и ћутањем

У новије време, за неутралисање књига и њиховог утицаја употребљава се нешто мање бучно и спектакуларно, али много ефикасније од забрана и хапшења: игнорисање и ћутање. Понашати се као да књиге не постоје. Зашто забрањивати књигу која је штампана само у триста примерака, који ће се продавати ко зна колико година?

То што данас у нашој земљи не постоји књижевни живот није случајно. И није необично што се питамо шта књижевне награде могу да значе и какав значај и утицај могу да имају, у земљи у којој се људи питају зашто учити ако се дипломе могу купити на сваком ћошку и зашто писати научне радове и докторске дисертације ако се и преписивањем може доћи до високих и највиших положаја и титула.

У излозима књижара одавно се не могу видети књиге које су некад излазиле у библиотекама „Светски класици“, „Данашњи свет“, „Књижевни погледи“, „Књижевна мисао“, „Сазвежђа“, „Орфеј“, „Књижевност и цивилизација“. А по недавном сведочењу једног „корисника Библиотеке града Београда“, књиге које су у тим библиотекама излазиле пре шездесет или седамдесет година, одавно су у стању распадања, а Библиотека, због штедње на коју је натерана сиротињским буџетом, те раскупусане купусаре не може да пошаље на лечење код књиговезаца.

Ако овом сумарном и суморном прегледу додамо и стање у коме се налази наш језик, који се све брже и све темељније квари, чиме другим да закључимо ово невесело излагање него подсећањем на Елиотово упозорење да „народ коме више није стало до литерарног наслеђа, постаје варварски“.

Књиге потиснуте у резервате од триста примерака

Склон сам да верујем да управо то што књижевни живот не постоји, да управо то што су књиге потиснуте у резервате од триста примерака, да у тренутку у коме се рађа свет у коме ће триста примерака означавати дозвољен домет и бити реална мера утицаја књиге и књижевности, да управо то увећава значај књижевних награда. Оне, за почетак, треба да нас подсете да књиге постоје. Што је још важније, морало би се подразумевати да оне одржавају онај систем вредности који је најтачније и најсажетије дефинисала Марина Цветајева: „Мерити високом мером!“

У време кад је та мера увелико угрожена, а најчешће и заборављена, „Багдала“ је меру које ће се држати означила именом и делом деспота Стефана Лазаревића.

У тренутку кад примам овај прстен и кад чујем деспотову поруку да љубав све превасходи, у истом часу, из неких давних даљина, висина и дубина, чујем и Доситејев глас: „Књиге, браћо, а не звона и прапорце!“, навео је у беседи Љубомир Симовић, а пренео портал „Нова“.

Прочитајте још:

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала