Виминацијум не престаје да изненађује археологе, што показују и овогодишња истраживања војне команде (принципиј) римског легијског логора (каструм).
„Сви легијски логори на територији Римског царства имају главнокоманадујућу зграду где је смештен комадант легије (легатус легионис) и стотинак официра, али он нигде није очуван. Колеге од Лондона до Сингидунума наилазили су само на делове, јер су археолошки локалитети под савременим градовима. Проналазак принципијума у целини на Виминацијуму је изузетна научна вредност“, истиче за Спутњик директор Археолошког института у Београду и руководилац археолошког пројекта „Виминациум“ др Миомир Кораћ.
Проналазак оставе новца важан научни извор
Он наводи да су са ископавањима стигли тек до једне трећине (од 3.500 квадратних метара истражено тек 800 квадрата), а већ су пронашли оставу новца.
„Легионари су били најбоље плаћена категорија становништва и добијали су велики новац за служење. Тај новац се негде чувао у легијском логору, где им је и исплаћивана плата три пута годишње. Ми смо пронашли оставу са тим новцем. Пошто у свету нема откривених принципијума, до сада није пронађена ни остава. Поставља се питање да ли је приликом евакуације тих 120 примерака сребрног новца (денари и антонинијани) остало, што и није много у односу на десетине хиљада колико је потребно за исплату војника“, каже Кораћ.
Међу пронађеним новчићима доминирају примерци војних царева трећег века, пре свега Галијена, Клаудија Другог и Аурелијана, а сама остава, напомиње Кораћ, много говори о времену римске империје.
„Свакако се ради о просторији где је чуван новац за исплату стипендија или плате римским легионарима. Ради се о изузетно великим количинама новца, јер је у римском логору стационирано између 5.000 и 6.000 легионара, а њихова четворомесечна плата се кретала од 300 до 2.400 сестерција. Ова остава представља изузетно важан научни извор, који јасно говори о монетарним токовима и начину финансирања војске у временима изразите економске кризе“, истиче Кораћ и пита се:
„Да ли смо на прагу открића ’fiscus scrinium‘-а, који је само познат из античких извора, али никад није био потврђен археолошким ископавањима? Могуће да је на овом месту била канцеларија једног изузетно важног службеника високог ранга познатог под именом ’comes sacrarum largitionum‘.“
Otkrivena ostava sa novcem u vojnoj komandi rimskog legijskog logora na Viminacijimu#Viminacijum #Sputnik #SputnikSrbija #SputnikUpdates #SputnikNews
— Sputnik Србијa (@rs_sputnik) November 24, 2020
👇 pic.twitter.com/VJIbomnqLu
Легионари најбоље плаћена категорија становништва
Легионари су служили војску од 16, 20 или 25 година, у зависности под којим су императором обављали професионалну војну службу.
После одслуженог професионалног војног рока добијали су тзв. ветеранску апанажу од 20.000 сестерција, односно 5.000 денара, као и већи пољопривредни посед, по правилу у пограничним провинцијама, како би се на тај начин имала и контрола над граничним провинцијама.
Монументални принципиј са 40 просторија
Принципиј на Виминацијуму је уништен током хунске инвазије 441—443. године, а током векова локално становништво је користило камен и опеку као бесплатан грађевински материјал за подизање кућа у оближњим селима.
Археолози су, према речима Миомира Кораћа, детектовали преко 40 просторија, а цео концепт овог монументалног објекта био је сличан форуму у градовима.
„Оно што је одмах видљиво, то је монументалност и добра очуваност зидова, који недвосмислено указују на вишеспратност објекта. У њему се налазе канцеларије официра, оружарнице (armamentaria), светилиште (sacelum), у коме се чувала легијска благајна (aerarium), из које су исплаћиване плате, као и просторија у којој су чуване заставе и инсигније — симболи легије, оно што је најсветије и најважније римском легионару“, објашњава Кораћ.
Живот од скоро 400 година
Постоји више грађевинских фаза које омогућавају да се утврди релативна хронологија објекта који је живео скоро 400 година.
„Јасно су издвојене две грађевинске фазе које се међусобно одликују посебним карактеристикама. Ове фазе се поклапају са ситуацијом на другим деловима римског логора и значајно доприносе хронологији принципија. Прва фаза је изграђена од локалног материјала, природно печене опеке која је вађена из оближњег мајдана. Ова природно печена опека, настала у одређеном геолошком периоду, има тако чврсту структуру да се пореди са каменим квадерима. Темељне зоне су грађене од ломљених комада везаних кречним малтером, док су надземни делови грађени од тесаника који у великој мери подсећају на праву печену опеку. Зидови су у темељним зонама ширине око 90 цм, а у надземним 80 цм. Међутим, темељне зоне сведоче о монументалности објекта и самом својом масивношћу. Темељи објекта ове величине сежу до 1,2 м у дубину. Нажалост, због вишевековне деструкције у надземним зонама није очувано више од пет редова тесаника до укупне висине од 0,50 м“, појашњава Кораћ.
Каснија фаза грађена је од кристаластог шкриљца експлоатисаног у каменоломима око данашњег Рама, некадашње римске Ледерате.
„Овај камен је био веома популаран међу савременим становништвом и млађе фазе су неупоредиво лошије очуване, јер су зидови местимично и комплет повађени да би се антички камен искористио као грађевински материјал. Природну опеку, локално познату као црвенка, нико скоро није хтео да користи као грађевински материјал и парадоксално све раније архитектонске фазе су далеко очуваније. Каснији зидови су грађени од кречњачких квадера подигнутим на темељима од рамског шкриљца везаним кречним малтером. Очувана висина каснијих зидова ретко прелази 60-70 цм и грађени су на нешто скромнијим темељима, који су због бољег квалитета материјала могли носити подједнако монументалне зидове“, каже директор Археолошког института.
Неколико стубова пронађених у просторијама око централног перистила потврђује постојање колонада.
„Стубови се такође могу јасно поделити у две врсте према квалитету материјала од кога су израђени. Половина пронађених стубова је од квалитетног добро обрађеног кречњака, који одише квалитетом израде која доликује једном овако монументалном објекту. Друга половина стубова припада далеко лошијем кречњаку, који по свом квалитету није ни приближан претходној групи и који се расипа на најмањи додир, онемогућавајући било каква озбиљнија померања или радове на реконструкцији“, наводи Кораћ.
У овом тренутку истражено је, према његовим речима, у целости или делимично осам просторија које се све налазе у источном делу објекта, као и део централног форума са делом перистила и део базилике са једним од трибунала на источној страни.
„Од ових осам просторија три су мање стандардне правоугаоне форме са излазом на перистил. Једна од просторија је знатно већих димензија и поплочана је малим декоративним подним плочицама у виду лептира или пешчаног сата. У овој просторији констатовани су и остаци зидне декорације у виду црвених и белих поља, бордура и елемената представа. Ради се о флоралним мотивима које, нажалост, због слабе очуваности не можемо у потпуности да интерпретирамо. На деловима очуваних малтерних површина констатовани су трагови слова, од којих је за сада могуће издвојити само ИМ“, појашњава Кораћ.
У другој грађевинској фази, током које је дошло до значајног увећања објекта, уведен је систем подног и зидног грејања дуж спољног зида објекта.
„Овом приликом долази с једне стране до увећања неких и доградње потпуно нових просторија. Исту ситуацију срели смо и у базилици, где је простор трибунала померен ка новом спољном зиду објекта, притом задржавајући исте габарите. Трибунал је посебно дограђен стварањем подрумског простора који се налазио испод платформе, а био је поплочан опекама сигнираним печатом ЛЕГ ВИИ ЦЛ. Познато је да су опеке са овим печатима произвођене у фиглинама (радионицама) Виминацијума и чак су извожене дуж Дунава, што указује на њихову велику продукцију“, каже Миомир Кораћ.
Принципиј — централни објекат у легијском логору
Принципиј или војна команда/штаб легије, као централни објекат у сваком легијском логору и један од највећих, смешта се по правилу у средишњем делу утврђења непосредно уз раскрсницу две главне улице (виа принципалис и виа праеториа) које спајају три од укупно четири капије логора.
Из принципија легат, командант легије (легатус легионис) са стотину официра управља акцијама, руководи римским јединицама, пешадијским и коњичким.
Римска легија је имала око 5.500 легионара и била је подељена на 10 кохорти, од којих је свака кохорта имала по 480 легионара, а десета кохорта 800 легионара.
Прочитајте још:
