Многа велика уметничка дела имају своје мале тајне, а ово су најпознатије:
Статуа Христа Спаситеља
Чак 38 метара висока статуа заштитни је знак Рио де Жанеира и једна од нових светских чуда. Истовремено, пуна је малих тајни и порука. Иако је направљена од бетона, њу споља прекривају милиони плочица направљених од стеатита. Поједини волонтери који су лепили ове плочице, писали су на њима своје жеље или имена.
Такође, у споменику постоје и тајна врата, намењена за раднике који учествују у његовом одржавању. Унутрашње степенице воде све до центра статуе, а врата се налазе и на Христовом десном рамену. Њих користе само радници који контролишу и поправљају штете и пукотине настале од громова и других временских неприлика.
„Давид“, Микеланђело
Микеланђелов „Давид“ једна је од најпознатијих статуа на свету. Налази се у Фиренци, у Galleria dell’Accademia, и по многима пример како би савршено мушко тело требало да изгледа. Но, само на први поглед Давид нема мана. Изблиза постаје јасно да његове очи гледају у различитим правцима - једно директно у рецепијента, друго негде изван њега.
Стручњаци ипак сматрају да посреди није грешка. Микеланђело је знао да, будући да је статуа намењена да стоји на пиједесталу, и да ће се гледаоци кретати око ње, нико неће моћи да му изблиза види оба ока истовремено. Овако, с који год стране да гледате, његов поглед је продоран и снажан.
„Пијета“, Микеланђело
Микеланђелова „Пијета“, тј. скулптура Пресвете Богородице која је у крилу држи тело Исуса Христа након распећа и скидања са крста, једна је од најзначајнијих скулптура у историји уметности, а многи је сматрају најснажнијим делом овог великог италијанског ренесансног мајстора. Израђена у периоду 1498-1499. године, смештена је у Базилици Светог Петра у Ватикану, а наручио ју је француски кардинал Жан де Бијерес за капелу француског краља која се налазила у оквиру поменуте базилике. Због тога је неколико векова служила као надгробни споменик овог човека, да би у XVIII столећу била пребачена на садашње место.
„Пијета“ је једино Микеланђелово дело које је потписано, а Ђорђо Вазари тврди да је то учинио због тога што је овај начуо разговор два посетиоца од којих је један рекао да је аутор Кристофоро Солари. Због тога је на рубу Богородичине одоре исписано „Michalangelus Bonarotus Florentinus Faciebat“, тј. „Микеланђело Бонароти, Флорентинац, направио је ово“.
Историчари уметности указују да она представља баланс између ренесансних идеала класичне лепоте и натурализма, а сам Микеланђело је говорио да његов Христ нема на свом лицу знаке патње јер није желео да ово дело представља смрт већ „религијску визију напуштања и спокојно лице Сина“, односно, да представља спој човека и Бога посвећивањем кроз Исуса.
„Пољубац“, Роден
Француски вајар Огист Роден је извршио револуцију у скулптури коришћењем слободе форме. Његова чувена мермерна скулптура „Пољубац“ из 1889. године представља сензуалност која је шокирала савременике. Загрљени наги пар приказан на скулптури је првобитно био део групе рељефа који красе Роденов монументални бронзани портал познат као „Врата пакла“, наручен за планирани музеј уметности у Паризу.
Овај пар је касније уклоњен са портала и замењен другим паром љубавника. Данас се скулптура „Пољубац“ налази у музеју Роден у Паризу, а и даље је једна од најпознатијих и најобожаванијих скулптура у свету.
Но, скулптура заправо има погрешно име. „Пољубац“ је инспирисала епизода из Дантеовог „Пакла“ када протагониста среће племкињу која се заљубила у брата свог мужа. Љубавнике је убио преварени муж, затекавши их како читају у башти, спремни на пољубац. Ова истинита прича инспирисала је Дантеа да је, поред толиких чувених љубави, издвоји у петом певању и опише стиховима „Љубав, што брзо њежна срца свлада, занесе овог, да им дражи жели, отете тако, да још срце страда. Љубав, што љубит љубљеноме вели, занесе мене свим, што њега краси, и још јој, ето, чари нису свели. Љубав нам жиће истом смрћу згаси“. Роден је ову причу из „Пакла“ пренео на скулптуру, но иако се она зове „Пољубац“, оно што је готово неприметно јесте да се усне љубавника на овој скулптури заправо не додирују, јер они нису стигли да почине прељубу пре него што су убијени.
„Мојсије“, Микеланђело
Једно од најзначајнијих вајарских дела је Микеланђелова скулптура Мојсија, која се налази у цркви Светог Петра у Риму. Ова статуа је била међу делима које је Микеланђело извајао за недовршену гробницу папе Јулија II започету између 1513. и 1515. године. Микеланђело је чекићем намерно оштетио десно колено Мојсија уз речи „Причај са мном!“. Мало оштећење се може и данас приметити. Рађена је у натприродној величини од три метра у седећем положају, док када би Мојсије устао имао би пет метара.
Но, једна недоумица привлачила је много више пажње од колена - зашто Мојсије има рогове? По једном тумачењу, сматра се да је дошло до грешке у преводу хебрејске речи ауреола, јер се на хебрејском рог и ореол изговарају слично. Тако је превод Старог завета који је стигао до Микеланђела, а у коме се описивао тренутак када је Мојсије на Синајској гори примио 10 заповести од Господа преведена је придевом cornūtus (рогат) уместо придевом corōnātus (сунцем обасјан, окруњен божанском светлошћу). Друго мишљење је да је Мојсија нашла поред реке египатска принцеза и да је стога прво био део египатског свештенства, док није сазнао за своје порекло. При вршењу паганске службе, стављао би рогове као одавање верности и почасти богу Апису (бику).
Биста Нефертити
Можда највеће благо Новог музеја у Берлину јесте биста жене египатског фараона Нефертити, направљена око 1340 године пре Христа. Биста је урађена у природној величини и потпуно је обојена, а њена важност наглашена је чињеницом да је у просторији у коју је смештена унутар огромне стаклене витрине она једино уметничко дело.
За разлику од толиких египатских скулптура, ова није била намењена за гробницу. Пронађена је у студију уметника који ју је направио, а верује се да је у питању модел, прототип на основу ког је уметник планирао да изради друге представе Нефертити. У прилог томе говори њено лево око које недостаје. Очи владара на овим статуама обично су прављене од драгог камења. Но, иако је на овој бисти десно око обојено и попуњено воском, на месту левог налази се само празна рупа која сугерише да ту ничега никада није било, нити је то била намера уметника.
Оно што већ миленијумима привлачи на овој бисти јесте деликатност детаља. Њена кожа, кости, дуги врат, готово савршена симетрија и лице које као да ће се сваког часа покренути дају јој осећај невероватне елеганције и лепоте. Ово је био нови идеал лепоте, дотад невиђен у Египту, а разлог је лежао у томе што је Нефертити била супруга Ехнатона, фараона који је покренуо религијску реформу Египта тиме што је соларно божанство Атона прогласио за јединог бога и тиме увео једну врсту монотеизма. Ехнатон је такође променио и начин на који су владари представљани у уметности - по први пут врло реалистично, онакви какви су заиста били, а не као идеали идентични једни другима, преноси "Телеграф".
Када је Ехнатон умро 1332. године пре нове ере његов наследник Тутанкамон је вратио стару религију.
Прочитајте још: