Иницијатива коју су покренули Удружење тужилаца и Истражна комора, да се Вудроу Вилсону у тој земљи подигне споменик, према речима историчара Дејана Ристића, уџбенички је пример злоупотребе историје зарад постизања дневнополитичких циљева.
Великобугарски идеолози против Србије и Македоније
Чињеница да ова иницијатива наилази на широку подршку бугарске политичке, интелектуалне и универзитетске елите, према Ристићевим речима је забрињавајућа.
„Вудро Вилсон јесте прворазредно значајан из више разлога. У контексту балканске геополитике, он је значајан пре свега због свог инсистирања на праву народа на самоопредељење, на живот у самосталној сувереној држави. Он је, дакле, подржавао балканске народе да окончају период осамостаљивања, заокруживања територија и ослобађања још увек неослобођених делова свог етничког корпуса — ту пре свега мислећи на Краљевину Србију, која је у то време била истински јужнословенски Пијемонт“, објашњава Ристић.
Са друге стране, Бугарска је у оба светска рата показала политичку несмотреност налазећи се на пораженим странама — и не само то — њене окупационе трупе су, подсећа наш саговорник, вршиле страховите злочине на окупираним територијама. Бестијални и људском уму незамисливи, злочини бугарских окупатора у Србији и не само у Србији, имали су и елементе геноцида.
„Ово је један веома опасан покушај ревизије историје, опасан покушај да се агресор представи као жртва, да се злочинац представи као жртва некаквих незајажљивих суседа и да се покуша да се неко ко је изгубио у Првом светском рату, представи као нека врста моралног победника“, наглашава Ристић.
Промоција великобугарске идеје, а иницијатива за подизање споменика Вилсону део је тога, гради се, додаје Ристић, кроз негирање аутентичних идентитета, а и кроз брутално негирање и омаловажавање историјских чињеница које су као такве верификоване. Такође, Бугарска злоупотребљава и механизме чланства у важним међудржавним организацијама, као што су ЕУ и НАТО, не би ли се постигли циљеви који нису могли да буду постигнути оружани путем у оба светска рата.
Озбиљне експанзионистичке намере
Посматрајући шта се догађа у бугарско-македонским односима, неко би можда у шали рекао да се бугарска политичка елита лепо забавља, каже Ристић.
„Шалу на страну, овде се ради о озбиљним експанзионистичким намерама, које су сада већ потпуно отворене. Негирање македонског етничког и сваког другог идентитета, покушај да се Македонија прогута, отворене аспирације Бугарске према деловима наше, и државне, и етничке територије, према деловима нашег етничког корпуса у претходним вековима, али и данас, говори о томе да знатан део бугарских политичких и делом интелектуалних елита никако не може да се ослободи идеје велике Бугарске. То данас постаје један врло озбиљан и плашим се, врло убојит механизам у билатералним односима Бугарске са значајним делом њених суседа, имајући у виду да је Бугарска и у ЕУ, и у НАТО-у и да то користи у смислу уцењивачког капитала“, сматра Ристић.
Иницијативу за подизање споменика Вилсону подржао је и главни тужилац Бугарске Иван Гешев. Бугарска је након пораза у Првом светском рату, према одредбама уговора из Нејиа, потписаног 1919, одређене територије предала својим суседима — део области на западу земље поред Босилеграда, Струмице и Цариброда (Димитровграда) припали су Краљевини СХС, Јужна Добруџа — Румунији, а Западна Тракија прешла је под контролу земаља Антанте и затим била предата Грчкој.
Међутим, мишљење бугарских тужилаца је да би без Вилсонове интервенције Бугарска престала да постоји, јер би је суседи распарчали у потпуности.
Вудро Вилсон је у покушају да у Европи оствари трајни мир, истакао програм од „14 тачака“, уз помоћ кога су нације средње Европе оствариле право на самоопредељење. Због тога је у Чехословачкој, Румунији, Југославији, Пољској слављен безмало као херој. Вилсон је такође иницирао оснивање Друштва народа, претече Организације уједињених нација, првог политичког удружења које је окупљало скоро све државе света.
