Војна неутралност је константа у свим одлукама које се доносе, не само у Србији већ и у Републици Српској. То је са једне стране стратешко опредељење, а са друге нешто што се често оспорава у одређеним круговима који би желели да се Србија и Република Српска крећу у другом правцу, конкретно, да уђу у НАТО, рекао је наш саговорник у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“.
Иако многи сматрају да ово данас није тема, каже он, треба да се присетимо да је пре две седмице у Београду организована НАТО недеља на којој су учествовали функционери из Алијансе, а већ наредне недеље се у оквиру једног института планира скуп који ће се, такође, бавити темом чланства Србије у НАТО.
„Све то подсећа на ситуацију од пре десет година када су 200 јавних личности, интелектуалаца, потписали петицију за референдум о (не)уласку у НАТО. Срећан сам што сам био један од потписника и координатора те петиције коју су потписали и митрополит Амфилохије, Михајло Ђурић, Емир Kустурица, Милорад Екмечић, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Војислав Kоштуница, Момо Kапор… Многи су тада изашли са критиком зашто се уопште прича на ту тему, да бисмо захваљујући Викиликсу сазнали да је баш у то време америчка амбасадорка Мери Ворлик објавила депешу чији је назив био ‘Чекати 10 година и онда гурати’, што значи, чекати деценију након бомбардовања и онда гурати Србију ка НАТО”, рекао је наш саговорник.
Два преостала српска национална питања директно повезана са чланством у НАТО
Данас, каже Митић, не можемо да кажемо да постоји директан притисак али не можемо да искључимо ни латентан. Чињеница је, међутим, да се решавање два преостала кључна српска национална питања у региону директно повезују са чланством у НАТО, наглашава он.
„То значи да се питање решавања статуса Kосова и потенцијално редефинисање односа у Босни и Херцеговини, првенствено у стратешком смислу, види као одвраћање утицаја Русије и Kине. Сигурно је да би евентуално чланство Србије у Алијанси директно утицало на чланство Босне и Херцеговине тако да је питање војне неутралности Србије и Републике Српске органски повезано. Управо због тога је значајно то што је у Бањалуци донета скупштинска Декларација о војној неутралности, јер тамо, за разлику од Србије, постоји директан притисак за дубље интеграције“, изјавио је председник Центра за стратешке алтернативе.
Неопходан Закон да би се војна неутралност зацементирала
Чињеница је, према речима Митића, да је данас подршка грађана приступању НАТО са 27 пала на само три одсто. Ако погледамо те резултате онда се, каже наш саговорник, поставља питање да ли је могуће да неко и даље оспорава чињеницу да се 80 одсто грађана Србије залаже за војну неутралност. Он подсећа да је прошле године Скупштина усвојила Стратегије националне безбедности и одбране у којима се експлицитно говори о војној неутралности као стратешком опредељењу.
„Неопходно је ићи корак даље. Закон о војној неутралности зацементирао би ту нашу политичку вољу”, нагласио је Митић.
Чланство у НАТО не изгледа као завршена прича
Упркос ниској подршци наших грађана за улазак у НАТО, Закон би, према његовом мишљењу, требало донети, јер ма колико ми слушали да званичници Алијансе поштују нашу војну неутралност, јер они и даље финансирају конференције којима показују да су њихова врата за Србију отворена.
„То ми не изгледа као у потпуности завршена прича. Мало дубље анализе које ради, на пример, НАТО центар за стратешке комуникације у Риги, понављају да управо Русија својим такозваним малигним утицајем спречава Србију да се даље приближава евроатлантским структурама и Алијанси. Дакле, њима је циљ приближавање Србије који можда није јавно прокламован али је сасвим сигурно у дугорочним плановима. Због свега тога било би добро да се усвоји Закон о војној неутралности”, сматра наш саговорник.
Какав је НАТО план за Западни Балкан до 2030 била је тема емисије „Нови Спутњик поредак“.
