То за Спутњик каже извршни секретар Гранског синдиката „Независност“, Небојша Пејчиновић.
Закон о забрани запошљавања у јавном сектору, донет 2014. године као једна од мера за санирање јавних финансија, довео је до тога да смо у здравству, школству и осталим јавним системима остали на око 460.000 стално запослених или оних на одрећено време.
У односу на број становника, привредни раст и остале критеријуме, по речима Пејчиновића, то је мање запослених у јавној управи на хиљаду становника него што је то просек у Европи.
За ефикасну јавну управу требаће нам још времена
Пандемија коронавируса која је обележила ову годину сигурно је била један од разлога што није дошло до укидања закона о забрани запошљавања у јавном сектору, што је као извесно пре годину дана најавила премијерка Ана Брнабић.
Према најновијем предлогу измена и допуна закона о буџетском систему, од 1. јануара идуће године институције јавне управе ће моћи да запосле до 70 одсто од броја запослених који су из ње отишли у претходној години и о томе ће саме одлучивати, а не као до сада посебна владина комисија.
Пејчиновић за Спутњик подсећа да ограничења у запошљавању у јавном сектору практично трају од 2009. године од када је, па до доношења закона, сваке године владином уредбом било прописан максималан број запослених у свакој од институција.
„Данас смо дошли у ситуацију да морамо максимално да посветимо пажњу не само здравственим радницима, него свим другим који су дефицитарни. Сличан проблем као што је у здравству ми смо једно време имали и у области одбране. Нама су школовани официри после пар година у служби напуштали посао и одлазили да на западу раде неке сасвим друге послове“, каже наш саговорник.
Свуда мањак кадра
Сличан је проблем у затворском ситему где је проценат осуђеника у односу на број запослених у затворима далеко изнад просека у земљама окружења и у ЕУ.
И правосуђе се носи са истим проблемом, а данас се заказују рочишта за 2022. годину, јер су судови затрпани предметима. Последњи јавни конкурс за примање судијских и тужилачких приправника био је 2017, наводе у Министарству правде.
Председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић је прошле године као проблем означио недостатак младих судија. Просечна старост судије у земљи је 54 године и тек неколико их има око 30 година.
„До 2018. године, у Геодетском заводу који је најочитији пример, имали смо мањак од 25 одсто запослених у односу на важећу систематизацију. И данас када смо се суочили са ситуацијом да имамо огроман број нерешених предмета које нема ко да обради, па и ако је сада попуњеност близу броја предвићеног систематизацијом у 2018. години, то је још недовољно да би било обрађено све оно што је заостало“, указао је Пејчиновић.
Потребне паре, али могућ баланс
Да би све то могло да функционише, то кошта, не спори наш саговорник, али није песимиста.
„Ми верујемо да ће се у наредном периоду наћи модел и начин да бисмо дошли до побољшања и да се обезбеде одређена сердства. Наравно, када овако нешто кажемо ми из синдиката онда ћете чути и контрааргументе људи који представљају послодавце, посебно оних који долазе из међународних асоцијација, попут Савета страних инвеститора, Америчке привредне коморе, који истичу да пословање не може да обезбеди толико пара колико је неопходно да би било задовољено то на шта ми указујемо“, каже он.
По мишљењу Пејчиновића, озбиљна држава и влада могу да нађу баланс идући корак по корак.
„Ништа одједном, ништа нагло, већ да у наредних пет-шест година дођемо до оног система који гарантује да имамо и ефикасну и за наше прилике добро плаћену управу која ће врло професионално да обавља све своје послове, укључујући ту и оно што је сада најважније, а то је систем здравствене заштите и образовања као једног од основних гаранта и стубова друштва које желимо да се развија“, каже он.
Повремено и привремено ради и 20.000 људи
На питање колико би људи у наредној години могло да добије стални посао он указује на ситуацију где су неки органи и раније имали могућност да запошљавају и расписани су били конкурси и примили су кадар, али да нису поштовали очекивања.
„У овом тренутку у Републици Србији у јавној управи, процена је да постоји једна значајан број између 15 и 20 хиљада људи који су ангажовани путем уговора о привременим и повременим пословима, укључујући ту и јавна комунална предузећа пошто се и она финансирају из буџета. У том сегменту Закон о раду се крши немилице. Он јасно дефинише да на привременим и повременим пословима човек може да буде ангажован највише 120 дана, а имамо ситуацију да у јавној управи у важним институцијама људи раде по 10 година по уговору о привременим и повременим пословима обављајући чак и послове управног поступка, “ скренуо је пажњу саговорник Спутњика.
