„Оно на шта Дежуловић нема право је да једног од највећих српских владара, у Србији, назива бароном Минхаузеном. Бар не у Србији. То је ругање не само нашем народу већ и историји. Називајући Стефана Немању Минхаузеном он каже да је српска историја лаж“, истакао је Весић, реагујући на ставове које је Дежуловић прво изнео у интервјуу „Недељнику“, а потом практично поновио за портал „Нова“.
Дежуловић је, наиме, рекао да Београд није био велеград због своје архитектуре, а да је оно што га је чинило озбиљном европском метрополом, различити људи са својим дивним, различитим идејама, а не зграде задужбина и амбасада. Потом је наставио:
„Као што га данас не чине они чудовишни бетонски хангари и лажни бронзани барони Минхаузени које господин заменик селоначелника види као моју хрватску љубомору. Како је глуп. Па таквих Немањића и Имањића ми у малој, лажној сеоској Хрватској имамо за Скопље и Београд заједно. И још нам остане бронзе за Туђмањиће“.
Весић, у одговору хрватском новинару и колумнисти, констатује да по Дежуловићу српска историја не постоји за разлику од „велике хрватске историје“.
„Србија нема историју али је како нас учи Дежуловић има Хрватска којом од почетка 12. века господаре владари, ‘Немањићи и Имањићи’ али странци. Разни Арпадовићи, Анжујци, Хабзбурзи, Јагелонци па све до несрећног Томислава Другог кога је поставио Анте Павелић у договору са Мусолинијем и италијанском кућом Савоја владали су Хрватском. Дакле, слободно Дежуловићу подижите споменике својим владарима, ‘Немањићима и Имањићима’, само што је проблем што нису били Хрвати. Какав год споменик да подигнете својим страним владарима ми се скулптури нећемо ругати онако како се ви ругате Стефану Немањи“, истакао је Весић.
Весић додаје да није праведно ставити Дежуловића, ког назива духовним провинцијалцом и простаком, у исти ред са становницима Београда Тином Ујевићем, Антуном Густавом Матошем, Густавом Крклецом или Иваном Мештровићем, као и да није заслужио ни друштво Џонија Штулића, ни Сплићанина Дина Дворника, који је први концерт одржао баш у Београду.
„Нико од Дежуловића не тражи да воли Београд. Он Београд искрено мрзи, са страшћу Ежена де Растињака који у Балзаковом роману ‘Чича Горио’ гледа са узвишице гробља на Париз и узвикује: ‘А сада је на нас двоје ред!’.
Весић је непримереним оценио и то што се Дежуловић пореди са нобеловцем Петером Хандкеом који, како је нагласио, искрено воли и Београд, и Србију и који је био спреман да плати цену подршке Србији, „као што Дежуловић сада наплаћује пљување по Београду и Србији“.
„Али, то је опробани рецепт да успеш и зарадиш у Хрватској. Схватио је то коначно Дежуловић“, констатује Весић.
Весић је прокоментарисао и наводе Дежуловића да су Београд посељачили и уништили Момо Капор и Бора Ђорђевић.
„Ето коначно смо сазнали ко је крив што је Београд српски град а гледајући очима Дежуловића то значи ‘сељачки’. Јер они у Хрватској тако доживљавају Србе, као сељаке на тракторима по којима још треба бацати или бомбе или фекалије, како је коме воља. И то нам каже, човек у чијем граду, који је иначе велеград за разлику од београдског села, још постоји злогласни објекат који се зове ‘Лора’, стравичан логор за Србе у којем су мучени и убијани“, навео је Весић.
Проблем за Дежуловића је што ће Београд увек бити велеград, истакао је Весић.
„Зашто је Београд тако велики? Не знам како да вам објасним. То вам је као са романима ‘озлоглашеног писца који је посељачио Београд’, како Дежуловић каже, Момом Капором. Када је написао трилогију о Сарајеву (Чувар адресе, Последњи лет за Сарајево и Хронику изгубљеног града), која је иначе забрањена у том граду, један шверцер је прокријумчарио те књиге на бувљак. ‘Шта ће вам то ђубре’, питала га је једна старија госпођа? ‘А шта ћете, госпођо, тражи се’, одговори јој продавац. Е тако ти је мој Дежуловићу са Београдом. Шта да радимо, тражи се!“, закључио је Весић.
Дежуловић је у разговору за портал „Нова“, између осталог рекао и да се Београд, како је казао, сам убио.
„Није га убио ниједан несретник с Косова или из Крајине, Београд је убио Момо Капор, убили су га првосвештеници његова асфалта, којекакви Минимакси, Боре Ђорђевићи и сличан, врло градски отпад. Дошљаци нису само богатство града, дошљаци су сам његов смисао: у најкраћему, град и настаје кад у касабу дођу дошљаци“, мишљења је Дежуловић.
