За многе ствари које остварујемо нису неопходни подаци о личности. Од државе морамо очекивати да штити појединца, али ако нема тог појединца који је упоран да оствари своје право и на тај начин заштити права других, онда ћемо успоставити као правило да постане уобичајено да вам свако мало неко тражи ЈМБГ, отисак прста или слику лица.
На ово указује Невена Ружић из Фондације за отворено друштво, стручњак за људска права са деценијским искуством рада при институцији Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности поводом анкете „Приватност је срце слободе“ коју је спровела организација „Партнери Србија“.
Злоупотреба је увек могућа
„Нажалост, злоупотреба је увек могућа, али је она онемогућена уколико смо као појединци свесни својих права. Затим, свако ко обрађује податке је свестан своје одговорности и обавезе, а постоји контролни механизам као што је Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, и судови“, указује Ружићева.
Говорећи о јединственом матичном броју грађана (ЈМБГ), наша саговорница истиче да је тај број битан за многе ствари које радимо у животу, он је уједно и порески број, број на основу кога се утврђује где можемо да остваримо право гласа и слично. Његова злоупотреба може бити неслућених размера.
Тражилац података мора да објасни сврху
„Зато је важна та одговорност, јер ко год да обрађује те податке мора да их обрађује у тачно одређену сврху. То значи да сваки пут када нас као појединце неко пита за неки податак, што се нама чини можда сувишним у том тренутку, тај неко мора да буде у прилици да нам објасни зашто. Заштита податка о личности не значи да нико не сме да зна ништа о нама. Ми живимо у друштву да од оног момента када смо се родили наша приватност је изложена, то је име, презиме, пол, али не значи да било ко може тим подацима да рукује и барата како му се хоће“, истиче наша саговорница.
Упитана како коментарише то што неке теретане својим корисницима траже отисак прста како би могли да користе њихове услуге, Ружићева указује да ће многи људи жртвовати своју приватност зарад неког комодитета:
„То је нека „феноменална теретана“, то су неки „феноменални попусти“, нека „феноменална друштвена платформа“ где ја могу да радим шта хоћу, па ћу да се сликам и да дајем неки своје биометријске податке. Јер, отисак прста је биометријски податак, то је специјална категорија података што значи да он припада само нама, и на основу тога је могуће извршити јединствену идентификацију. Она није непогрешива, али тај податак је заиста осетљив податак и суштински несразмеран, јер ми не говоримо о неком фитнес центру који је искључиво за, на пример, контролоре лета или припаднике неких специјалних јединица, па да је неопходан тај ниво ауторизације“.
Важан утицај појединца и целог друштва
Ружићева додаје да је поред акције појединца, важно и деловање читавог друштва и државе када се утврди да су неке појаве масовне и проблематичне у смислу да могу да се успоставе као правило.
„То су неке ситуације које ми када сазнамо у јавности, то је нешто на шта треба да се реагује. Као на пример камере у главном граду кад су се поставиле. То су камере које имају потенцијално тај паметан видео надзор, а то значи могућност јединствене идентификације сваког лица које се налази у том јавном простору. То је нешто о чему морамо да причамо, и тешко да појединац може да се сам бори са тим. Али, ако не постоји потреба за заштитом права, ми онда шаљемо поруку да се ми заправо тог права одричемо“, сматра Ружићева.
Заменик Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Златко Петровић, каже за Спутњик да се грађани често обраћају служби када им неко тражи податке о личности. На основу њихових притужби утврђује да ли такозвани руковаоц података има правни основ да тражи те податке или не, па уколико нема, покрећу се одговарајући поступци.
Санкције у Србији недовољне
„У ситуацији када неко бесправно тражи неке податке, ми улазимо у прикупљање информација, евентуално покрећемо поступак надзора и изричемо корективне мере у складу са Законом, и евентуално иницирамо покретање прекршајног поступка или чак подносимо и кривичне пријаве у ситуацијама када неко службено лице злоупотребљава податке о личности грађана. У таквој ситуацији Повереник подноси кривичну пријаву надлежном Јавном тужилаштву“, каже Петровић.
Он, ипак, тврди да су санкције за компромитацију података о личности у Србији недовољне због тога што се што се због повреде закона иницира прекршајни поступак, а велики број поступака је био застарео или је окончаван минималним казнама или опоменама, што само по себи није делотворно и нема превентивну улогу да други не би злоупотребљавали податке о личности грађана.
„То је велика тема која је посебно због нове европске регулативе веома битна, и ми смо прихватили међународну обавезу да ускладимо свој Закон о заштити података и нашим грађанима обезбедимо исту заштиту података каква постоји у Европској унији“, закључује Петровић.
