За оне који сумњају, коначни одговор је стигао ових дана.
„Што је свет хаотичнији, то би кинеско-руски односи требало да буду стабилнији, то ће билатерална стратешка сарадња бити вреднија за Кину, Русију и читав свет. САД се опиру трендовима времена и настављају континуирано да намећу једностране санкције које ће само оставити још срамније трагове у светској историји“.
То је оно што је кинески министар спољних послова Ванг Ји рекао у уторак у разговору са Сергејем Лавровом, а руски министар је у одговору истакао потребу „да се одлучно одупру покушајима Сједињених Држава да поткопају мултилатерализам и да се одупру притиску Вашингтона на Русију и Кину“. Помињање санкција није случајно. Истог дана се сазнало за нове америчке мере против руских и кинеских предузећа војно-индустријског комплекса. И о заједничким патролама које су руска и кинеска стратешка авијација спровеле у Источно кинеском и Јапанском мору, односно тамо одакле Кину мотре америчке базе.
Москва и Пекинг јачају односе
Москва и Пекинг су у ствари већ одавно јасно ставили до знања да њихов однос не зависи од тога ко ће бити газда Беле куће, али једноставно не желе сви то да чују. Си Ђинпинг је отворено рекао да односи две земље не би требало да зависе од њихове интеракције са трећим земљама и међународних турбуленција, и ова формулација је већ садржала одговор онима који и даље рачунају на хлађење односа Москве и Пекинга. Или се плаше издаје: није тајна да и у кинеском и руском јавном мњењу постоје како искрени, тако и ангажовани противници зближавања две државе, чији можда главни аргумент звучи овако: „Не смеју се правити стратешки планови рачунајући на савезничке односе, јер ће нас у једном тренутку они (Руси или Кинези) издати, удружити се са нашим противником — САД, и напасти нас с леђа“.
Разумљиво је када таква „пророчанства“ изговарају представници „пете колоне“ у Русији или Кини. Они имају такав посао, атлантисти по сваку цену треба да унесу раздор између Руса и Кинеза, па стога и „обрађују“ јавно мнење кроз улогу „искрених патриота“. Још горе је када таква осећања почну да показују праве патриоте у обе државе, они који су искрено забринути за своју отаџбину, чије руководство наводно има велико поверење и заборавља на поуке историје: шта је са Даманским конфликтом, совјетско-кинеским пограничним спором из 1969?
И то упркос чињеници да се поверење између Русије и Кине, између Путина и Си Ђинпинга не заснива на емоцијама, ни на безизлазној ситуацији (уосталом, постоје популарне приче да се „Русија посвађала са Западом и отишла да се поклони Кини“), ни на томе да смо се „удружили против САД“, већ на дубоком разумевању интереса, историје и закона развоја сопствене државе и користи од блиских, практично савезничких односа. Односно, то је резултат свесног стратешког избора руководства двеју земаља. Заједно су много јачи него одвојено и ове државе се подударају у главном: граде нови постамерички свет.
Истовремено, односи ових држава са САД имају различиту историју и различит тренутни ток, али овде се не ради о америчкој држави, већ о моделу глобализације који атлантске елите покушавају да промовишу уз њену помоћ. Његово укидање траје већ неколико година, истовремено са изградњом елемената новог поретка, новог система међународних односа, који се намеће пред нашим очима, али ово је дуг и тежак процес. Током њега ће се напетост и хаос у свету само повећавати, а недавна изјава министра Ванг Јиа је управо о томе. Што је свет хаотичнији, то би требало да буду стабилнији односи Русије и Кине, то јест, што више Сједињене Државе буду покушавале да дестабилизују ситуацију у свету и изврше притисак на Русију и Кину, то би руско-кинески савез требало да буде јачи.
Политика притиска на Русију и Кину губитничка
И чак и ако би се догодило немогуће и да САД промене политику према Русији или Кини и покушају да се „спријатеље“, рачунајући као одговор слабљење руско-кинеских односа, то не би ништа значајно променило. Да, Москва и Пекинг би могли чак да играју ову игру са Вашингтоном, али то ни на који начин не би утицало на савез двеју земаља. Наравно, током такве игре (чак и ако је координирана са савезником) могли би настати унутрашњи неспоразум па чак и неспоразуми између Русије и Кине — онај ко би пристао на такво зближавање био би осумњичен за издају, јер шта ако ово није игра, већ први корак на путу издаје? Такве сумње ће увек бити присутне међу елитама (од којих ће неке увек бити скептичне према руско-кинеској сарадњи), али однос поверења између лидера двеју земаља (и чињеница да ће дуго бити на челу свега) омогућиће им да превазиђу тест било ког америчког искушења.
Штавише, у стварности шансе за такво лукавство Вашингтона делују потпуно безначајно: ако Трамп није добио прилику ни да покуша да изгради „сложне односе са Путином“, онда ће Бајден и његови глобалисти наставити апсолутно губитничку и за САД неисплативу политику истовременог притиска на Москву и Пекинг. Заједно са неуспешним покушајима изградње широког антикинеског савеза и враћања Америци улоге „лидера демократског света“, односно светског диригента у жандармској униформи и са методама провокатора. Све ово ће само појачати ионако растући хаос у међународним односима, и ојачаће руско-кинески савез.
Прочитајте и:
- Нова упозорења америчке војске: Русија и Кина – главне претње превласти на мору
- Лавров: Запад поново ствара униполарни свет ─ Русија и Кина се неће потчинити
- Русија и Кина прве на свету прелазе на „односе новог типа“
Погледајте и емисију Николе Врзића „Нови Спутњик поредак“ – „Нова нада долази са Истока“