„Завршио сам факултет и уписао мастер на ДИФ у Новом Саду. Остала су ми још два испита и дипломски рад. Најстарији сам у групи, то су већ озбиљне године. Радио сам и учио поштено. У школи сам био вуковац, одувек сам имао склоност ка читању и дизању нивоа опште културе. Дијапазон мојих интересованја није уско везан за моје студије. Оно што могу с поносом да истакнем, а све моје млађе колеге и професори да посведоче, је да сам редовно долазио на предавања и уредно одговарао и полагао испите. Ништа ми није поклоњено. Моји професори су најреферентнији у тој области, не само у Новом Саду, него у целој Србији. Марко Стојановић је ангажован у ФСС и Партизану, Сергеј Остојић је интелектуална громада“, изјавио је Милан Јовановић.
У опширном интервјуу за Спутњик некадашње лево крило Војводине, Шахтјора, Локомотиве Москве, Стадарда, Ливерпула и Андерлехта, причао је отворено о свему - од оног гола Немцима на Мундијалу 2010. године, преко култа репрезентације који је изградио преминули Радомир Антић, форе коју су његови генијални синови уз помоћ једног Хрвата „продали“ Нојеру у једном београдском хотелу, па све до актуелнеситуације у напаћеном српском репрезентативном фудбалу.
Страшан је дриблер био Лане, с невероватно меканом левом ногом. Брз, неухватљив за противничке дефанзивце, којег су навијачи свуда обожавали. Ценили су његову лојалност, харизму, а оно што Јовановића краси јесте то што је увек искрен до кости. Такав је и био у Божићном интервјуу, где је без устезања одговорио на свако питање, играо се речима, као својевремено лоптом.
По завршетку каријере посветили сте се мирнијем животу са супругом Наташом и тројицом синова – Лазаром (13), Душаном (12) и Милошем (8). Сигурно да вам прија, после бројних обавеза, напорних путовања, исцрљујућих тренинга, и то вишедеценијских...
- Мој императив после каријере је да имам здраву породицу и да васпитавам децу да буду корисни чланови друштва. Ти напори нису ван контекста једног нормалног родитеља. Сви имамо исте жеље, да деца буду радна, вредна, образована. Да стекну врлине и особине које ће носити кроз живот, онда кад нас не буде. Чињеница која ми олакшава је што су у спорту. Уз школске обавезе које имају тренирају фудбал. Сва тројица! Двојица старијих су у Војводини, а чланови су и репрезентације за њихов узраст.
Да ли су таленат наследили од оца? Неће им бити лако да носе бреме које сте им оставили...
- То не треба да им буде циљ. Прерано је причати о неким дометима, то је у другом плану.
Колико вам недостаје фудбал и да ли водите спортски начин живота? Да ли одиграте партију малог фудбала с кумом Красићем и пријатељима?
- Трудим се да скоро сваки дан упражњавам физичку активност. Ритам ми је да двапут недељно играм мали фудбал, то је нека врста компензације за чежњу коју носим из професионалних дана. Напросто, то је део једног животног стила, вишедеценијске навике. Имам потребу за физичком активношћу и фудбалом, као за храном и водом. Не бих дуго издржао без тога, носио бих тугу у себи. А што се тиче кума Красе, играмо заједно фудбал у истој екипи. Само сада смо заменили стране, он је више на левој, ја не десној, играмо контра ногом (смех).
Иза нас је тужна 2020. година. Отишле су фудбалске громаде - Радомир Антић, код којег сте играли најбољи репрезентативни фудбал, напустио нас је и Илија Петковић...
- Да не заборавимо и Золтана Саба. Човека који је био ненаметљив и скроман. Невероватну људскост је носио у себи. Права је штета што је отишао тако рано, баш ме је погодила та вест.. О Радомиру Антићу и његовој величини је сувишно трошити речи. Нисам само ја играо најбољи фудбал, то апострофирају и већи играчи од мене, с дужим репрезентативним стажом, који су били најпродуктивнији под његовом командом. Историја је и како је Илија Петковић као селектор одвео Србију и Црну Гору до Мундијала у Немачкој, са једним примљеним голом у квалификацијама. Велики су то људи...
Како памтите рад са Радомиром Антићем?
- Довољно је што смо играли најбољи фубал. То је индикатор да смо нешто вредили, да смо се осећали добро, да смо имали самопоуздање. Могли смо и више...Фактор несреће, промашене шансе против Аустралије у последњем мечу групне фазе на Светском првенству у Јужној Африци. Оне су пресудиле и условиле наше посртање које је богами трајало и трајало. Све до Славољуба Муслина.
Како гледате на неуспех фудбалера, који су имали зицер против Шкота усред Београда, али су подбацили. На крају се испоставио селектор као једини кривац. Да ли је све баш тако?
- Наравно да Љубиша Тумбаковић није једини кривац. Напросто, потрошли смо много селектора за кратко време. Играчи носе велику одговорност. Јесте тренер ту за тактику, да мотивише, да буде ауторитет, да антиципира неке ствари, али су ипак фудбалери ти који играју. И наравно, све оно што прати наш државни тим, тај лош амбијент. Нажалост, не верује се пуно у национални тим, а то је последица резултатског неуспеха. Све негативне ствари добијају једну пуно већу дименију. Некако се све хиперболизује.
Није слутило на неуспех после сјајног издања „орлова“ у Ослу против Норвешке?
- Било је утакмица где смо показали да можемо пуно, а било је и оних које су ме тотално разочарале. Чињеница је да квалитет и потенцијал који имамо не кореспондира резултатима. Мучимо навијаче предуго. Овде се у фудбал болесно воли. Некако смо према Антићу и Муслину, који су развили култ репрезентације, направили један огроман грех. Начин на који су они смењени... То је оно што ме боли, а нажалост не можемо да вратимо време. Све оно што се десило после, стигло нам је као страшна казна.
Сматрате ли да је и Фудбалски савез на челу с председником Славишом Кокезом требало да повуче још неки потез, осим да смени Тумбаковића?
- Комплексно питање. Не правим се наиван. У многим својим интервјуима из срца и душе причам да бих волео да видим ту транспарентност. Ко бира селектора и ко одговара за резулат. Немам дилему да сви који раде у Фудбалском савезу и који нешто одлучују имају апсолутно најбоље намере. Али, треба бити џентлмен и ако нешто не прође како сте замислили, да преузмете одговорност. На тај начин би се сваком следећем који дође послала порука. Морамо имати јасне циљеве, а не да улазимо у једну матрицу, можемо овако, можемо онако... Неко је бирао Тумбаковића, неко је сменио Антића и Муслина. Ми смо после Антића имали осам година катастрофе, бруке и шамара усред Београда. Понижавања!И, јЈе л' рекао неко: „људи, ивините?“. Није! Морамо да знамо ко смењује и које погрешио. Тај џентлменски потез је повукао Саво Милошевић када је напустио место директора репрезентације у периоду када је селектор био Радован Ћурчић. Ако је било минуса, ајмо да дамо и плус. Саво је џентлменски поступио. Ја се трудим да не зависимо од имена и презимена, него од чврстих начела од којих ћемо сви имати користи и створити добар амбијент.
Славиша Кокеза и Немања Видић су на ратној нози. Да ли сматрате да би Видић био боље решење као председник за напаћени српски фудбал? Има подршку великог броја легенди, док су клубови и рецимо Марко Пантелић, као и људи из Савеза, што је и логично, стали уз актуелног председника...
- Овде код нас је увек „или или“. Не постоје аргументи „за“. Ја сам човек дијалога, помирљив по природи. Не волим радикализацију ситуације. Волим да се људи међусобно уважавају, да разумеју различите статове. Не морају да их прихватају. Али, без подела, без антагонизма, без фрустрације, а нажалост морам да констатујем у већини случајева без мржње. Обично се овде заврши са усијаном атмосфером. Немања је велики, већ сам то рекао. Имам обавезу да изнесем оно иза чега могу да станем, а то је да је Видић као колега оставио невиђен утисак када су у питању људски и професионални квалитети. Стекао их је на највишем могућем нивоу када је фудбал у питању, бранећи боје Манчестер јунајтеда. Не волим да се сврставам у колоне и кланове, то се овде вештачки потенцира. Доводи нас у парадоксалну ситуацију, ако некога хвалите, други се осећају угрожено. Нисам рекао ништа што би унизило неког из ФСС или што би му нарушило лични интегритет. То је та одговорност о којој смо већ причали.
Значи, Лане Јовановић је за Немању Видића?
- Најважније је да Немању питате где види себе у српском фудбалу. Нико не треба да га кандидује за било шта, он ће то сам рећи. И не би само Видићев повратак био сјајан и значајан, него повратак сваког значајног играча за наш спорт. А Немања је као највећи међу фудбалерима уникатан. Као човек једног феноменалног спортског имиџа представљао би, метафорички речено, свемирски трансфер. Имао би шири друштвени контекст. Понављам, никога не терам, не радујем се ничијем понижењу или поразу. Далеко од тога. Ја сам човек који воли ову државу, што је природно. А у репрезентацију Србије сам емоционално везан до границе заљубљеног дечака.
Тражи се и селектор. Србије је од децембра без вође, а куцају на врата мартовски мечеви и почетак квалификација за мундијал у Катару 2022. године, како тај сегмент коментаришете?
- Морамо бити искрени. Није лака ситуација, није лака одлука наћи селектора. Није много ни прошло од растанка с Тумбаковићем. Траже се решења, дугорочна и исплатива. Марко Пантелић је изашао испред Савеза и рекао да желе Пиксија. Било би ми драго да се склопе коцкице. Он је човек који би могао да амортизује посртања и проблеме. Да врати култ репрезентације, навијаче и да донесе резултат.
Шта је недостајало Србији да се пласира на Европско првенство? Шта није имала ова Србија, што је имала „она“ Антићева?
- Увек се све врти око резулата. Међутим, поверење, знање, дициплина, континуитет у раду који утичу на један мозаик, који се на крају зове култ репрезентације. И он се не ствара одмор и није нимало лак и једноставан процес. Зато се ја увек враћам на наше болне тачке. Ми смо Антића требали још да експлоатишемо, његово знање, искуство. Играли смо добро, имали смо самопоуздање, осећали када изађемо на терен да можемо сваког да победимо. Имали смо подршку навијача, пун стадион, људи су нам веровали. Е, то ти усади једну обавезу и одговорност од чега се јежиш. Играти за репрезентацију, нема веће части. Ја сам то тако доживљавао. Не знам ниједног свог колегу, којем репрезентација није била печат у каријери.
Прошло је више од 10 година од оног вашег гола Немачкој, вероватно највећег који је самостална Србија постигла од свог постојања?
- Можда звучи парадоксално, али то је наша несрећа што нама такве победе нису навика бар једном годишње. Бар код куће да неког великог победимо. Тај тријумф, тај гол против Немачке, био је то инцидент. Реците ми коју смо ми велику репрезентацију победили у последњих 20 година, осим „панцера“?. Онда погледамо у двориште преко пута, код Хрвата и не постоји ниједна селекција, осим Бразила и Француске, коју нису победили. Имају култ, имају бољу селекцију, имају систем. А, ту нема случајности. Са истог смо поднебља, имамо сличне предиспозиције, само што они раде систематски, имају разне тестове за младе играче где су препознали у ком правцу треба да их развијају. Пре неколико година у Загребу сам имао прилику да видим увече сви рефлектори упаљени, деца тренирају. Они су томе посвећени максимално. Један Модрић, Ракитић, Манџукић, као и код нас Станковић, Видић, Стојковић, су морали да се роде. Али, треба их усмерити, радити с њима. Плашим се да ми немамо систем рада усаглашен на националном нивоу који нас опредељује да стварамо профил играча који ће бити модеран.
Имате ли неко решење, савет, да понудите, поделите?
- Да препишемо од Хрвата или да препишемо систем из Холандије, Белгије, од репрезентација и Савеза који имају респектабилне резултате. Беглијанци су били на маргини, пропустили су три-четири велика такмичења, а онда су дошли „монструми“. Лукаку, Де Брујне, Азар, Мертенс, Куртоа, Азар... Невиђени играчи. Е, то је решење. Морамо се определити шта хоћемо. Да се седне и направи дугорочни план. Да се наоштримо стрљењем, да одредимо циљеце који не морају бити популарни данас, али ће нам сутра донети резултат.
И за крај да завршимо интервју једним лакшим питањем. Ваши синови су направили страшну фору са Мануелом Нојером који је гостовао с Бајерном Црвеној звезди у Београду. Пришли су се да се скликају, а онда је један од њих извадио телефон и показао слику на којој ви матирате Нојера. Како се уопште изродила таква ситуација?
Синоћ су три сина Милана Јовановића отишла до хотела Бајерна и тражила да се сликају да Нојером. Онда је један од њих извадио тел, показао фотографију и рекао: Мој тата ти је дао гол...мој тата... pic.twitter.com/Jf217r2IGv
— Aca Stojanović (@AcaStop) November 26, 2019
- Верујте да нисам знао шта се дешава. Физички нисам био пристуан. Мој добар пријатељ и страшан фудбалер, један од најбољих хрватских играча – Иван Перишић је „крив“ за то. Одвео их је у хотел и омогућио да се сликају с његовим саиграчем и да добију дрес. Сликали су се са свим звездама Бајерна, а Нојеру су показали слику. Нисам сигуран да их је разумео, али била је то леп моменат, спонтан. То су деца. Верујте да сам и сам био изненађен, уз смех је завршио разговор Милан Лане Јовановић, честитајући читаоцима Спутњика и свим православцима Божић.
► Окршај Срба у Италији: Душан затресао мрежу, али Сергеј победио /видео/
