Усред бела дана, септембра 2007. године на тргу Нисур у Багдаду, припадници ове приватне компаније док су чували конвој званичника Стејт департмента отворили с ватру, убивши 17 и ранивши 20 цивила. Дуго је требало да казна стигне злочинце.
За америчке приватне војне компаније закони у земљи извођења војних операција уопште не постоје: приликом потписивања споразума о војној сарадњи, Вашингтон обавезно укључује ослобађање радника од одговорности у случају да на територији ове земље почине злочине.
Кога је све Трамп помиловао
У Америци су напори за лобирање приватног војног сектора такође широко распрострањени. Оптужбе против радника подигнуте су тек годину и по дана касније, у децембру 2008. године, а још годину дана касније, 2009. године на основу неправилног вођења случаја, повучене су! У априлу 2011. године случај је поново отворен, а претходна судска одлука је проглашена погрешном. У јануару 2012. године „Блеквотер“ је покушао да исплати одштету породицама шест жртава инцидента.
И тек 2014. године (седам година након злочина) радници су ипак били кажњени: онај који је први отворио ватру осуђен је на доживотну робију, а тројица осталих на 30 година затвора.
У августу 2019. године, апелациони суд је потврдио доживотну казну. Али упркос потврђеној пресуди, осуђеници су знали да су са Доналдом Трампом шансе на њиховој страни. Чак и ван уобичајеног периода дељења председничких милости, он је ослободио одговорности за ратне злочине озлоглашене насилнике.
У новембру 2019. године председник је помиловао војника Специјалних снага америчке морнарице Едија Галера који је у јулу осуђен за убиство ловачким ножем заробљеног тинејџера тзв. Исламске државе, без икаквог разлога, и за позирање поред леша. Према речима његових колега, „откачени ђаво“ Галагер који је изабрао надимак Блејд (сечиво) био је „спреман да убије све што се помера“. Остале оптужбе против Галагера укључују пуцњаву на ученицу и старца из снајперске заседе. Сви злочини су почињени у Ираку. Штавише, Трамп је толико инсистирао на оправдању припадника специјалних снага — „великог борца“, према његовим речима, па је чак отпустио и команданта морнарице Ричарда Спенсера јер се он успротивио оправдању. А да би потврдио своје „вредности“, позвао је Галагера и његову супругу код себе у резиденцију Мар-а-Лаго. Галагер је направио много фотографија и похвалио се високим пријемом на друштвеним мрежама.
Шта везује оснивача „Блеквотера“ и Трампа
Али осим попустљивости према насилницима, Доналд Трамп има и неке обавезе према оснивачу „Блеквотера“ Ерику Принсу. Породица Принс, ултраконзервативни амерички капитал, увек је била прожета оштрим антикомунистичким духом: Ерик је у својој аутобиографији написао да је од малих ногу „сам желео да се бори против Совјетског Савеза“. До данас је толико заинтересован за историју ривалства са Москвом да је свом најмлађем, седмом детету, дао име Чарлс Донован Принс — по Вилијаму Џозефу Доновану, оснивачу Централне обавештајне агенција чија статуа стоји у предворју седишта ЦИА у Ленглију.
А 2016. године породица Принс је финансирала Трампову кампању. Као резултат тога, Ерикова сестра Бетси Девос је добила место министра образовања — једна од ретких коју је Трамп задржао на том месту током свог мандата. Презиме Девос, по супругу, повезало ју је са гигантским капиталом компаније „Амвеј“, произвођача кућних хемикалија. Бетси Девос се никада није бавила питањима образовања, већ је (у најбољим породичним традицијама) предложила да се наоружају сви наставници у школама.
Ерик Принс је у међувремену развијао нову стратегију за Трампа у Авганистану: да редовну војску замени плаћеницима и да се бави искључиво природним ресурсима, који су у Авганистану процењени на трилион долара. Принс је позвао да се као модел узме Британска источно-индијска компанија, управо она која је Кини у 18. и 19. веку приредила низ ратова за опијум, након чега је Кина престала да постоји као политички актер. Трампу се, без сумње, та идеја јако свидела. Међутим, то се ипак није догодило.
Током година рада, назив компаније „Блеквотер“ је постао синоним за непрекидни раст приватних војних уговора, некажњена убиства страних држављана и неуспех државе, чак и са врло јаким правним системом, да контролише ову индустрију. Најбољи опис и анализу активности „Блеквотер“ пружа истоимена књига америчког истраживача-новинара Џеремија Скејхила.
У покушају да се избави од неочекиваних негативних реакција, Ерик Принс је 2009. године преименовао компанију у Xe Services, а затим је продао „групи приватних инвеститора“. После још једног рибрендинга, компанија је добила назив Academi и прерасла у групу од неколико десетина структура.
Приватне војне компаније имају редовне сукобе са војском. На конгресним саслушањима, бригадни генерал Карл Хорст је рекао: „Ови момци се крећу по држави потпуно без заустављања и праве глупости. Немају руководство, па се нема коме ни обратити. Они убијају људе, а неко други мора да се бави последицама“.
Приватизација рата је корисна само за они који су приватизовани: сваки плаћеник „Блеквотера“ коштао је америчког пореског обавезника 1222 долара дневно, отприлике шест пута више од обичног америчког војника.
Ерик Принс ради и за Кинезе
Само са ЦИА, „Блеквотер“ никада није имао несугласица.
„Наши односи су братски. Изгледа као да је „Блеквотер“ наставак Управе“, рекао је бивши високи официр ЦИА 2009. године.
Сам Принс је 2010. године отишао у Абу Даби, далеко од америчког правосуђа, и тамо основао компанију Reflex Responses, у циљу обучавања неколико хиљада војника за локалног шеика. Власник је Frontier Services Group у Хонг Конгу, који служи интересима Кине у Африци.
Права сензација је било ангажовање компаније Ерика Принса да осигура безбедност најважнијег кинеског пројекта „Један појас, један пут“. У великом чланку о Принсовим активностима у Кини, „Вашингтон пост“ од 4. маја 2018. године цитира једног од његових бивших партнера: „Frontier Services Group је тренутно сто посто усредсређена на безбедност и подршку пројекта „Један појас, један пут“. И Ерик нуди услуге безбедности у војном стилу за глобалну пројекцију кинеске моћи“.
Отварајући Пандорину кутију приватног војног бизниса, САД с изазвале потражњу на светском тржишту војних сукоба. Приватне војске подривају традиционални државни монопол на употребу силе. Приватне војне компаније имају користи од сукоба: они могу створити и проширивати такве сукобе ради сопствене добити, могу се борити на обе стране и они то и чине.
