У извештају међународне невладине иницијативе за решавање сукоба се констатује да су напори за решавање дуготрајног спора Београда и Приштине око независности Косова застали и додаје да су разговори под покровитељством ЕУ довели до споразума о техничким питањима, али да нису решена кључна политичка питања.
Истиче се и да су напори Вашингтона да посредују у спору пропали, након што је пред састанак лидера Србије и Косова у Белој кући, тадашњи косовски председник Хашим Тачи морао да напусти положај због оптужби за ратне злочине, што је, како се додаје, власти у Приштини оставило у расулу.
Вашингтонски споразум који је у септембру прошле године потписан између председника Србије Александра Вучића и косовског премијера Авдулаха Хотија, уз посредство бивше америчке администрације на челу са тадашњим председником Доналдом Трампом, описан је као симболички
Међународна кризна група подсећа да док се не реши спор, ни Србија ни Косово неће моћи да приступе Европској унији, а Косово неће моћи да постане чланица Уједињених нација и НАТО-а. У извештају се Београд оптужује да врши штетан утицај на територији Косова.
Постојећи спор представља ризик и за мањинске заједнице и представља претњу регионалној безбедности, па би решавање спора представљало подстрек за стабилност Западног Балкана и Европе, наводи се даље у извештају.
„Београд и Приштина би требало јавно да искажу потребу за компромисом. Косово би требало да затражи већи степен политичке, безбедносне и економске интеграције са партнерима док се не постигне коначан договор“, наводе аутори извештаја.
Уз подсећање на ток дијалога Београда и Приштине уз посредовање ЕУ и америчку иницијативу, у извештају се констатује да није постигнут видљив напредак и да ситуација предуго стагнира.
Признање независности Косова – главна тачка
Стране су, наводе аутори извештаја, дошле до тачке у којој је главно питање признање независности Косова.
„У ранијим рундама, разговори о практичним питањима барем су служили за припрему терена за коначни договор. Али сада се чини да је та динамика обрнута, неслагање око статуса Косова успорава напредак у свакој другој теми. Ни Београд ни Приштина немају много апетита за дуг, отворен процес и не виде да се много може добити из даљих техничких разговора“, наводи се у документу.
Међународна кризна група подсећа и да је и улога Европске уније као посредника отежана због нејасноћа које има у сопственим редовима.
„ЕУ до сада није могла да усвоји заједнички став у којем се наводи да је признавање циљ дијалога, с обзиром на то да пет држава чланица не признаје независност Косова“, пише у извештају
Напомиње се да иако формална промена заједничке позиције ЕУ сада може бити недостижна због политичке реалности у пет држава чланица, постоји низ потенцијално корисних корака које би Савет ЕУ могао предузети да Унија разјасни своје циљеве и мандат специјалног представника за дијалог.
Предвиђа се и да ће за преговоре Србије и Косова Европска унија и њене државе чланице затражити и ангажовање Сједињених Држава
„Кредибилитет Брисела на Косову је нарушен због неспособности Уније да грађанима Косова уведе безвизни режим, иако је Европска комисија то препоручила и потврдила да је Приштина испунила све услове. Супротно томе, косовски политичари имају тенденцију да верују Вашингтону с обзиром на кључну улогу САД у окончању рата и обезбеђивању независности“, стоји у документу.
Поглед на Београд и Приштину
У анализи ситуације на Косову у погледу дијалога са Србијом, пише да су косовски лидери мало урадили како би припремили јавност за компромисе који су неопходни како би се дошло до коначног решења
„Широку подршку компромису могла би додатно да закомпликују политичка превирања на Косову, где су превремени избори рутина, а ниједна влада није одслужила пуни мандат од проглашења независности 2008. године“, наводи се.
Додаје се да ко год изађе као победник парламентарних избора заказаних за 14. фебруар, вероватно неће бити склон да да приоритет дијалогу са Београдом
За разлику од преговарача из Приштине, председник Србије Александар Вучић има снажну политичку моћ у својим рукама, истичу аутори извештаја, али додају да је клизав пут ка успостављању решења иако му доминантан положај даје маневарски простор.
Они сматрају да ће Вучић, ако се залаже за напредак дијалога, морати да уради две суштинске ствари. Прво, да се суочи са условима под којима би био спреман да пристане на признање Косова а друго да се ти услови представе јавности.
„Не би требало да потцени значај прилагођавања српске јавности детаљима наводног договора. Према Уставу Србије, признавање независности Косова захтева референдум“, подсећа се у документу.
Три опције
У извештају су представљене и три опције које би се могле наћи на преговарачком столу – међусобно признање у замену за брзе евроинтеграције, формирање аутономних области у обе државе и размена територија.
Нити једна од ових опција није ни приближно идеална, додаје се.
„Када се ради о првој могућности, узевши у обзир унутрашњу динамику, могуће је да не постоји механизам да ЕУ обећа убрзано приступање, док материјални аспект сам по себи није адекватан за решавање овог кључног питања политичког идентитета Србије. Између друге две могућности, аутономија би изгледала као бољи избор, пошто је показала успех у другим деловима Европе. Постоји и добар део подршке међу државама чланицама ЕУ, мада изгледа да најнегативније реакције изазива на Косову и у Србији. Са друге стране, европске владе – посебно немачка – су оправдано забринуте да би то могао бити преседан који би могао довести до дестабилизације и поновног исцртавања граница на Балкану и шире“, објашњава се у извештају.
Шта ако ништа не успе?
У случају неуспеха преговора, разматра се и какве би негативне последице по Србију и Косово имао статус кво, и напомиње се да би и Вашингтнон и Брисел морали то да имају на уму и предузму кораке да ублаже ризик од неуспеха дијалога.
Учесници дијалога, као и посредници у Бриселу и Вашингтону који желе да реше проблем, још увек имају неке наде да ће се ствари поправити, оцењују у Међународној кризној групи, уз напомену да то захтева нешто другачији приступ дијалогу.
„Прво, морају бити јасни да је циљ да се једном заувек реши питање признања“, сматрају аутори извештаја.
Други услов је да ниједну од три поменуте опције за решење дијалога, уз све њихове „замке“, не треба дисквалификовати из расправе, а трећи постојање политичког консензуса по питању дијалога на Косову.
Четврти услов је да обе стране треба да буду међусобно јасније – Приштина треба да саслуша српско руководство и под којим условима су спремни да прихвате формално признање. Насупрот томе, Београд треба да чује шта је Косово спремно да понуди у замену за признање, објашњава се.
„Ако стране нису спремне да изрекну формалне ставове о овим темама, ЕУ би требало да омогући неформалне канале комуникације, где обе стране могу да говоре искрено, без страха од цурења података и у присуству саговорника од поверења“, наводи Међународна кризна група.
На самом крају, наводи се у извештају, спољнополитички партнери Косова би, као приоритет, требало да се припреме за могућност да ће се преговори и даље развлачити без решења.
„Под таквим околностима, најбоља стратегија би могла бити тражење политичког маневарског простора који би омогућио да се Косово даље интегрише у међународне институције“, закључује се у извештају Међунардне кризне групе.
