Наивно је чекати док „реформатори“ донесу процват тим земљама и од њих направе истинске проамеричке демократије. А кад је већ тако, онда се сви споразуми са Русијом, Кином, Ираном и другима морају постизати под једним условом: ослободите своје дисиденте. Да, чак и ако су ови споразуми корисни самој Америци.
Ослонац на дисиденте – циљ је довести их на власт
Одмах следи листа дисидената из различитих земаља, почев, наравно, од Алексеја Наваљног. А најбоља ствар у Стивенсовој колумни је одговор на питање зашто Америка има такву доктрину. Одговор је следећи: да би дисиденти дошли на власт у својим земљама, свргли све режиме који се не свиђају Америци и – циљ је постигнут.
Ова доктрина се истиче својом искреношћу, на чему се аутору морамо захвалити. Како се она разликује од необјављене спољнополитичке доктрине која је постојала за време Доналда Трампа?
На пример, последња недеља на послу Мајка Помпеа, бившег шефа дипломатије САД-а. Дакле, државни секретар пише твитове за опроштај. Председник Сједињених Држава је можда и био искључен са друштвених мрежа, али Помпеа нико одатле није избацио. Тако је наставио да пише и написао твитове — чак тридесет комада о Кини.
Реч је о некој врсти политичког завета: ту се говори о свему. Почевши од тога да су Кинези злонамерно створили смртоносни вирус у својим лабораторијама и проширили га по читавом свету, па завршно с тиме како се они ужасно понашају у Јужно-кинеском мору. Генерално, „све о Кини“ у 30 твитова, који су затим обједињени у један документ који је објављен на сајту Стејт департмента.
Неуспели покушај демонизације Кине
О чему се овде ради: о случају покушаја тоталне демонизације огромне нације. За време Доналда Трампа, републиканско крило америчке политике је покушало да изгради имиџ тоталитарне комунистичке државе — тирана Кинеза и претње целом свету. Имиџ није само лажни, већ демонстративно лажни: нису нам потребне чињенице, сада вас видимо тако, а заједно са нама сада ће вас тако видети цео свет, пратите ток догађаја.
А зашто и да не испратимо? Ако не последњи дан, онда је последњу недељу Помпеа обележило отказивање путовања у Европу, а лукави Кинези наговештавају да Европљани нису желели да га виде. Притом, кључно подручје америчке дипломатије у Европи било је да покуша да прекине дипломатску сарадњу са Кином — од одустајања од 5Г технологије до општег смањења обима сарадње.
Исход је следећи: 30. децембра, након дугих преговора, завршен је споразум између ЕУ и НР Кине о будућим инвестицијама. А ове недеље је објављено да је трговина између ЕУ и Кине у тешкој 2020. години премашила 620 милијарди долара (годишњи раст од 4,7 одсто), што чини Кину првим трговинским партнером Европске уније. Ово је додатак општим резултатима кинеске економије за исту годину који су већ сумирани. Како је предвиђено, постигнут је раст од 2,3 одсто у тако разореном свету. А неко је хтео да уништи Кину…
Ово није само неуспех спољне политике Доналда Трампа, ово је ужасан неуспех који треба пажљиво испитати да би се извукла поука за следеће генерације.
Лекција коју је потребно научити гласи овако: препустите идеологију идеолозима. Демонизација странаца и морално оправдање сопствених злочина прати историју човечанства од памтивека, а тврдња да је Бог (или богови) с нама, а не с њима, уопште није нека новост. Најновији пример је то како је британска пропаганда измислила злочине Немаца током Првог светског рата, стварајући тако морално оправдање за већ реална немачка злодела у Другом светском рату.
Али дипломатија није нужно наставак идеологије. Дипломате се бацају на посао када топови утихну и моралисти се повуку. Конкретно, кључна идеја Трампове администрације није била толико неразумљива — да се америчке производне компаније које су отишле у Кину морају вратити ако САД желе да преживе. И може се замислити да је чак и политика моћи у овом погледу, ако не правилна, онда барем објашњива. Дипломате би можда овде могле много да учине.
Доктрине лажи и мржње
Међутим, оружје ове политике моћи биле су нечувене лажи о Кини. Народ ове земље се можда не одликује неумереном љубављу према правди, која је својствена руској цивилизацији. Али чак и суздржане Кинезе разбесни лаж. И каква је разлика ако ће демократе наставити са истим таквим лажима заједно са досадним помињањима локалних дисидената.
Тезу „Кинези су ужасни и са њима се не може изаћи на крај“ америчка дипломатија је користила у свим правцима, али је главни акцент стављен на друштва западне групе држава. Да би она вршила притисак на своје владе, а посебно корпорације, не сме бити никакве сарадње са диктатуром. Али Запад се састоји од различитих друштава, англосаксонска Аустралија или Канада су и даље некако подложне моралном притиску. С Европљанима је дотле теже; чак и англосаксонским Британцима је јасно да је Запад Запад, а Исток Исток. Трговати са Истоком уопште није исто што и позајмљивати од њега систем власти или културу. Нарочито ако је ваша култура задобила тежак ударац у протеклих годину дана, заједно са економијом и друштвима генерално.
Као резултат, видимо веома тужну крајњу слику владавине Доналда Трампа. У унутрашњој политици САД-а и других земаља је постигнуто много занимљивих ствари. На пример, обликовала се или је почела да се обликује јасна идеологија модерног конзерватизма (патриотизам и примат националне културе и вредности, суверенитет личности итд.), која се супротставља лудој левичарској идеји разарања друштва. Са Трампом или без њега, ова кристализација идеје даје Западу шансу за опстанак и поштовање од стране других цивилизација. Али тамо где је унутрашња консолидација у економске сврхе захтевала подршку разумне спољне политике, тамо је, као што је већ поменуто, неуспех загарантован и страшан.
Да ли се идеја „ослањања на дисиденте“ веома разликује од ове доктрине? Генерално, не. И једна и друга су доктрине лажи и мржње, чији је циљ уништавање друштава и држава које САД не воли. А о чему лагати и како мрзети — то су већ детаљи.
