Након наводне интервенције Бакингамске палате, конзервативни министри у влади Теда Хита у закон су уврстили клаузулу која је дала могућност да фирме у власништву „шефова држава“ буду изузете од новог закона о корпоративној транспарентности, наводи се у тексту британског листа.
Извештаји показују да су се адвокати које је овластила краљица позвали на споразум о краљичином пристанку. Према овом систему, монарх се пре одобрења парламента обавештава да ли би закон могао да утиче на краљевски прерогатив или на приватне интересе.
Према архивираним белешкама, у новембру 1973. краљица је била забринута да ће предлог закона о увођењу транспарентности у корпоративне уделе изложити њене финансије јавној критици.
Краљичин приватни адвокат Метју Фарер наводно је разговарао са запосленима у тадашњем Одељењу за трговину и индустрију у вези са предложеним новим мерама у закону. Фарер је наводно тврдио да је краљица забринута због могућности да се открију њене приватне инвестиције.
Државни службеник по имену ЦМ Друкер рекао је да је разговарао са господином Фарером, који му је пренео забринутост свог клијента "због ризика да све буде откривено директорима компаније као акционарима и широј јавности".
Влада Велике Британије је накнадно предложила укључивање додатне клаузуле у закон која ће омогућити влади да одређеним фирмама да изузеће од иначе обавезног откривања акционара. Након општих избора исте године када је на власт дошла Лабуристичка странка, влада Харолда Вилсона задржала је предлог закона и он је усвојен 1976. године.
Краљичин портпарол је за Гардијан изјаво да је „краљичин пристанак парламентарни процес“.
„Њена улога је формална. Монарх увек даје сагласност на захтев владе“, додао је.
„Парламент одлучује да ли је потребан краљичин пристанак када је реч о стварима које би утицале на интересе краљевства, укључујући личну имовину и личне интересе монарха. Ако је потребна сагласност, нацрт закона се, према конвенцији, даје суверену да га одобри само по савету министара“, објашњава.
Упркос употреби система сагласности краљице, који је обично забележен у парламентарном записнику расправе „Хансарду“ пре трећег читања закона, не може се наћи такво обавештење о сагласности за закон из 1976. године.
Изузеће је дато готово одмах након одобрења закона компанији која се зове Банк оф Ингланд Номинис Лимитед, под контролом највиших званичника Банке Енглеске, а која је претходно наведена као потенцијални алат помоћу ког је краљица „чувала“ своје акције.
