Важније од "Оскара": Критичари "Даре" ујединили Србе
„Можда ће те критике допринети да се филм не нађе у ужој конкуренцији за ’Оскара’, али су оне већ допринеле да се српско национално биће и овде у Америци, али колико видим и у Србији, хомогенизује у вези с питањем Јасеновца. Можда многи који нису знали детаље о Јасеновцу, рецимо, да је тај логор био шест пута већи од Аушвица, сада могу да сазнају више о својој историји и да те детаље пренесу својим потомцима и пријатељима, ма које они вере или нације били“, наводи Ковачевић у разговору за Спутњик.
Представници српске дијаспоре у Америци затражили су од „Лос Анђелес тајмса“ да уклони рецензију филма „Дара из Јасеновца“, режисера Предрага Гаге Антонијевића, „због њеног историјског ревизионизма и порицања геноцида над Србима у НДХ“.
„Критике попут оне коју је написао господин (Роберт Адел) из ’Лос Анђелес тајмса’ ретко се и пишу. Ретко ћете наћи у Америци уметничку критику која уметничко дело карактерише терминологијом политичке арене, што се у овом случају десило. Да ли ће редакција ’Лос Анђелес тајмса’ урадити нешто по том питању, да ли ће склонити тај текст са свог сајта, не знам. Надам се да ће имати довољно мудрости да то учине“, каже Ковачевић, иначе, главни уредник портала „Serbian Times" и телевизије „Serbian News" из Чикага.
Наш саговорник подсећа да је Џеј Вајсберг, угледни критичар утицајног америчког филмског магазина „Варајети“, такође, написао критику о филму „Дара из Јасеновца“, која анализира то дело не баш сасвим из уметничког угла.
„Те критике из ’Варајетија’ могу донети, или однети ’Оскара’. И у случају ’Лос Анђелес тајмса’, и у случају Вајсберга из ’Варајетија’ имамо ситуацију да се неко не бави уметничким делом, они не процењују глуму, режију, драматуршке моменте у тексту, сценографију, све оно што јесте предмет и о чему се пише у филмским критикама. Већ у првој реченици критичар ’Лос Анђелес тајмса’ наглашава да филм има политички аспект, говорећи да је у питању српска националистичка пропаганда“, наводи Ковачевић.
Политика, а не уметност
Он подсећа да је Балкан, нажалост, и даље „буре барута“, те да и деценијама након југословенских ратова нације нису успеле да се помире, што се огледа и у недавном „окршају“ током гласања за филм „Дара из Јасеновца“ на порталу ИМДБ.
„Ипак, чудно је када се у једном озбиљном магазину као што је ’Варајети’ појави једна таква критика, која се не бави уметношћу него политиком. Може неко да каже да је филм државни пројекат. Мање-више сви филмови у земљама Балкана, у земљама посткомунистичке транзиције, јесу државни пројекти, јер нико осим државе и нема новца да улаже у филмове. Просто они су дотирана чеда од деведесетих наовамо, али једно је бити државни пројекат у смислу да се државним новцем сними неки филм, а друго је бити државни пројекат у смислу пропаганде, што критичари које сам поменуо приписују ’Дари из Јасеновца’“, каже Ковачевић.
Према његовој оцени, иза критика попут ових које су објављене у „Варајетију“ и „Лос Анђелес тајмсу“ не стоје потреба за истином и за објективним вредновањем уметничког дела.
„Да је неко направио критички текст на темељу онога што филм у уметничком смислу нуди свакако би било много мање полемике о таквој критици. У овом случају, кад видите да је политика наглашена, од прве реченице постоји сумња да иза овога стоји нечији други интерес. Да ли је то интерес државе чије се данашње бивствовање у ЕУ, можда, лоше прелама кроз призму историје те државе која је прилично упрљана тим нацистичким периодом између 1941. и 1945. године, да ли је против овог филма лобирано по тој државној линији, или је то ствар некаквих приватних односа који су довели до тога да неко просто прогласи себе моралним светоназором, те да говори о једном злочину који се свакако догодио?“, пита се Ковачевић.
Глупост и неукост, или лоша намера?
Он, ипак, наглашава да постоји и разлика између критика у „Варајетију“ и „Лос Анђелес тајмсу“.
„У ’Варајетију’ аутор, иако оптерећен политичким апсектом, ипак признаје да су се ти догађаји које описује филм, догодили, да је Јасеновац постојао, да је био злогласан, по злочинима који су у њему почињени. Врло је дискутабилна цифра коју је споменуо Вајсберг у свом тексту, али подвлачим, он ипак признаје да је филм рађен на темељу некакве историјске истине“, наглашава Ковачевић.
За разлику од њега, како указује наш саговорник, критичар из „Лос Анђелес тајмса“ не познаје, или се прави да не познаје историјске чињенице.
„Он у једном тренутку наводи да је то био само још један од јеврејских логора. Неко ће рећи да то није неистина. Тај логор јесте био направљен и за Јевреје, али убедљиво већинске жртве у њему су били Срби. На тај начин потирати историју и бавити се ревизионизмом је нешто сасвим друго. Зато ова петиција и није упућена ’Варајетију’ који је у том смислу био релативно коректан, него ’Лос Анђелес тајмсу’. Питање је да ли иза текста ’Лос Анђелес тајмса’ стоји лоша намера, или само неукост, глупост и необавештеност – ја ипак мислим да је ово прво, јер свако ко се усуди да пише о филму који се односи на историјску ситуацију морао би да провери чињенице. С провером чињеница би утврдио врло лако да је логор постојао, да је био злогласан до те мере да су се немачки официри који су били у прилици да дођу у Градишку или Јасеновац згражавали над оним што су радили усташки фашисти и такав текст не би био написан“, “, категоричан је Ковачевић.
Шта би било кад би се „Шиндлерова листа“ и „Пијаниста“ прогласили јеврејском пропагандом
Он подсећа и на то да се у америчким биоскопима истовремено приказује и филм „Quo vadis, Aida" босанске ауторке Јасмиле Жбанић, који је такође у трци за „Оскара“, а бави се злочином почињеним „на истом простору на којем је почињен и јасеновачки“.
„Никоме не пада на памет да умањује вредност Жбанићкиног дела, али врло је симптоматично да у конкуренцији имате два филма с истих простора, који говоре о гнусним злочинима почињеним у два историјска раздобља, да је један од њих дочекан са хвалоспевима и да се проглашава фаворитом за награду (Quo vadis, Aida), да су његове критике написане озбиљно, да анализирају уметничко дело, а да са друге стране имате 'Дару' која је дочекана подмукло, критикама које нису плод уметничке анализе, него потребе да се филму а приори и у старту пришије политичка потка коју он заиста не заслужује“, каже Ковачевић.
Он се, такође, пита каква би била реакција америчке јавности и медија да је критичар „Варајетија“ написао да су „Шиндлерова листа“ или „Пијаниста“ јеврејска пропаганда
„Замислите какав би се одијум сручио на њега. У овој ситуацији осим српске заједнице не реагује нико, а један мали део те трагедије која се дешава јесте и чињеница да је заказала продуцентска кућа која је у Америци била задужена за промоцију филма, тако да је он пуштен апсолутно без икакве рекламе. Само уколико је човек био баш добро обавештен по приватним везама, могао је да сазна да ће филм имати премијеру у девет америчких градова. Мислим да у овом тренутку, када се на биоскопском платну први пут нашла филмска верзија најстрашнијег злочина над српским народом, тај филм заслужује много више пажње и свакако организованију кампању, уколико је, наравно, циљ, а мислим да би морао бити, да што више не само Срба, него и припадника других нација, Американаца, види ову причу“, наводи Ковачевић.
Американци су, примећује он, навикли да је прича о злочинима у Другом светском рату, углавном, везана за појам холокауста и за оно што су преживели Јевреји.
„Ово је, можда и први филм који говори о злочинима у том периоду, а који се тиче две друге нације, Хрвата и Срба, где једна нација на одређеном етно-простору покушава да истреби другу нацију“, напомиње наш саговорник.
Публика у сузама и без речи
Када је реч о томе како је филм прихваћен међу биоскопским гледаоцима, Ковачевић, који је филм гледао на премијери у Чикагу, каже да је публика била толико узнемирена због сцена које „Дара из Јасеновца“ садржи да су многи салу напуштали у сузама и без снаге да коментаришу оно што су видели после пројекције.
„Неки људи нису могли да издрже да одгледају филм до краја јер је изузетно потресан, сцене које приказују те злочине нису ни за свачији стомак, ни за свачије очи. Људи су током филма излазили уплакани, неки су се враћали, неки нису. Иста сцена је била и након паљења светла. Покушавали смо да добијемо коментар од многих људи ту, али добар део њих није био у стању да да било какав коментар, јер су људи заиста били под утиском. Тај ефекат ће филм, верујем, имати и на друге који га буду гледали. Ја знам припаднике бошњачке нације који су ишли да погледају филм. Верујем да ће се његова публика, углавном, састојати од Срба, али Срби не живе на изолованом острву, они су у брачним, пријатељским и разним другим везама с америчким држављанима који потичу из целог света“, наглашава Ковачевић.
