Шредер је говорио у уторак поводом 14. годишњице „Минхенског говора“ Владимира Путина. Случај је хтео да су истог дана у Бриселу посланици Европског парламента очитали буквицу шефу европске дипломатије Жозепу Борељу због његове „неблаговремене“ посете Москви.
Шпанцу су углавном замерали источни Европљани, а он је, у суштини, бранио оно што брани Шредер. Борељ је говорио о историјском избору за Европу:
„Налазимо се на историјској прекретници када су у питању односи са Русијом. Наш избор ће одредити међународну динамику сила у овом веку. Да ли ће ЕУ кренути ка више кооперативном или поларизованијем моделу у односима са Русијом, да ли ће се ослањати на отворена или затворена друштва?“
Европски посланици којима се Борељ обратио могу да се опусте: неће они морати да бирају. Политика ЕУ зависи од гласа Немачке (и делимично Француске), и зато је за Русију најважније оно што се говори у Берлину, наводи у тексту за РИА Новости Петар Акопов.
А тамо се одвија озбиљна борба. Немачка ће ове године морати да прође кроз промену власти. Меркелова одлази и тиме се не завршава само њена епоха. Завршава се време када је било могуће одлагати избор, и зато је улог тако велик. Као њен претходник, Шредер разуме о чему се ради, због чега бранећи односе са Русијом прибегава најчешћим аргументима: говори о рату и миру. Он се обраћа свим Европљанима, али пре свега Немцима, немачкој елити. Да ли желите да изградите уједињену Европу око Немачке? Тада се сетите немачке историје и нећете имати сумње у то какав однос треба да имате са Русијом.
Шта Шредер поручује Немцима
Шредер је то могао једноставније да каже: Немачка дугује захвалност Русији за два од три уједињења током протеклог века. Да, Немци прошлог месеца нису славили 150. годишњицу стварања Другог рајха, али Бизмаркови планови да уједини немачке земље (које су пре Наполеона живеле у оквиру конфедералног Светог римског царства немачке нације) никада се не би остварили да је Руско царство било против тога.
Четири деценије касније, Немци и Руси су се нашли у Првом светском рату који се завршио пропашћу обе империје. Следеће уједињење немачких земаља се догодило за време Хитлерове владавине (у исто време је Европа почела да се окупља око немачког језгра), а његова последица је била агресија Рајха на Исток, напад на Русију. Са катастрофалним резултатом за Немачку коју су победници поделили.
После тога је њен западни део био везан атлантским везама и почео је да се интегрише у јединствену Западну Европу. Али чак и тада, немачке елите су имале довољно памети и воље да одржавају добре односе са Москвом, избегавајући тиме да се претворе у антируски бедем. Треће уједињење Немачке је било последица кризе и распада СССР-а, али оно се догодило на руску иницијативу, упркос жељама атлантиста који су се плашили прекомерног јачања СРН и њеног окретања према Русији или повлачења из НАТО-а.
Односно, сваки Немац ком су важни немачки национални интереси, не може а да не разуме значај односа са Русијом за његову земљу. Зашто онда Шредер мора да објашњава наизглед очигледне ствари?
Зато што многи Немци немају националну свест. Васпитавани су у складу са идеолошким катехизисом који су Англосаксонци створили за Немачку, плаше се чак и да размишљају о националним интересима.
Највише што Немци могу јесте да се поносе правом да буду Европљани, да бране заједничке европске интересе, да буду бољи, посебно обучени и васпитани у атлантском духу. Није изненађујуће што је Русији на оваквој слици света додељена улога опасног, непредвидивог, агресивног суседа са којим се може имати нека врста посла, али од којег се увек могу очекивати неке непријатности и проблеми.
Утицај антируске пропаганде све мање ефикасан
Томе су их учили дуго, посебно немачку елиту. Истовремено, утицај антируске пропаганде на масе сваке године је све мање ефикасан. На пример, ако погледате анкете јавног мњења, за добре односе са Русијом се залаже мало више људи него оних за блиски савез са САД-ом. Разочарање у САД траје већ дужи низ година, а за време Трампа оно се само повећало. И овде су атлантисти, присталице строге оријентација на САД, већ дали свој допринос, јер су они, као и њихове америчке колеге, морали да грде Трампа свим снагама све четири године, због издаје идеје о уједињеном Западу и атлантској солидарности.
Али Трампа више нема на тој позицији, а Запад никако да се састави. Већина Немаца не верује у перспективе савезништва с Америком, не желе да стану на њену страну у сукобу са Кином, и неће да поправљају оно што су Американци погрешно урадили (мисли се на све везано за Украјину) током обрачуна са Русијом. Односно, народ је спреман за независност, али шта је са елитама?
Они говоре све чешће, мада пажљиво, о потреби да преузму одговорност, наравно под условом да је реч о Европи и свим Европљанима. Али не можете заваравати себе, а камоли друге људе — све зависи од Немачке. Пред Немачком је заиста историјски избор: крајње је време да обрише атлантски пепео са својих ногу (овде се не ради о изласку из НАТО-а, већ о враћању независног геополитичког размишљања) и да преузме одговорност за своју будућност и Европу.
Више неће бити могуће одустајати од избора, одуговлачити и маневрисати. Јер ће се сада од Немачке поново тражити да се закуне на верност атлантском пројекту, то јест, да се придружи антикинеској игри, да потврди своју оданост курсу на обуздавање Русије. Немачке елите (већина њих) то категорички не жели, јер са једне стране разумеју ставове својих гласача.
Тренутак истине за немачку елиту
Стога пре септембарских избора и непосредно након њих, током преговора о новој коалицији, наступиће тренутак истине за немачке елите.
Сада су оба главна претендента на место канцелара премијери две највеће немачке државе. Армин Лашет из Северне Рајне-Вестфалије и Маркус Зедер из Баварске. Још увек није јасно кога ће од њих Хришћанско-демократска унија и Хришћанско-социјална унија (ЦДУ/ЦСУ) номиновати за канцелара, али начелно питање ће бити која ће још странка (или странке) ући у владајућу коалицију - од овога ће зависити ниво независности нове немачке владе. Лашет и Зедер теже ка томе да бране немачке интересе у Европи и свету (стога није случајан њихов сасвим разуман однос према Русији и Путину), али због коалиционих партнера њихова слобода да воде своју политику може бити приметно ограничена.
Али какав год да буде састав нове немачке владајуће коалиције, она ће бити та која ће морати да донесе историјску одлуку о будућим односима са Русијом. Од ње ће зависити судбина Немачке (па дакле и Европе) у наредних неколико деценија. Деценије које ће у сваком случају постати одлучујућа за нашег западног суседа.
Без Русије, а још више против Русије, Немачка неће моћи да уједини Европу, а повлачење из европских интеграција би резултирало огромним проблемима за саму Немачку.
Русија не планира да плаши било кога. Она, попут Герхарда Шредера, само може да подсети Немце на лекције из њихове историје.
Прочитајте још:
