„Ево га Ђоле“
Од одласка војника до одласка циркуса, од беба у колицима до старијих људи, од оних што су плакали до других који су се смејали, од Трга незнаног јунака до Радничке улице, од Петроварадина до Кеја жртава рације, Нови Сад се синоћ опраштао од свог хероја.
Али не заувек.
Како кажу окупљени – он нигде није отишао, нити ће отићи. Увек ће, као и до сада, бити присутан у нашим животима. Потврдила је то и једна девојчица која је, када је угледала његову слику пројектовану на зидинама тврђаве, узвикнула: „Ево га Ђоле.“
Тајни газ
Задовољни што се, упркос пандемији, много људи окупило да испрати Ђорђа Балашевића, присутни на овој манифестацији признају да је ово био један магичан догађај. Онакав какав Ђоле заслужује.
„Знам тајни газ, моје лане,
мост се пружи где ја станем“
Стихови Ђорђа Балашевића постављени на билбордима на улазу у град, у градском центру, на аутобуској станици поздрављали су нас, пратили где год да смо корачали, а и ми смо пратили њих. Ритам Балашевићевог стиха одвео нас је на Кеја жртава рације где смо му рекли збогом.
„Сећаћемо га се по музици и по ставу до којег је држао. Није допуштао да други утичу на њега. Био је свој“, кажу посетиоци.
„Сећаћемо га се као забавног и поштеног човека који је правио другу музику, као човека који је обележио наше детињство“, говоре други.
Живот баш не зна шта је доста...
У деветнаест-нула-нула један се рукопис урезао у Петроварадинску тврђаву и а потом и један лик. Пројекција са Трга жртава рације пружила нам је величанствен призор – човека чије нам се очи и даље смеју. Ђорђе је са зидина посматрао како се хиљаде људи окупља. Била су ту деца, бебе, тинејџери, заљубљени. Били су ту Новосађани, Београђани, Шидијани, Сремци, Сомборци, Панчевци... Са нама били су добошари, певачи, солисти, уметници који су то вече наступали за Ђорђа. Сви смо као једно плесали, певали, плакали, смејали се. Није ту било разлике, у једном смо сви били исти – у жалу за његовим одласком.
„Ја тугујем, али у себи“, признала је једна од Новосађанки и додала:
„Одрасла сам уз музику Ђорђа Балашевића. Био је уз мене кроз детињство, тинејџерско доба, студентске дане. Били смо заједно када се жалило за Југославијом, 5. oктобра... Били смо у исто време весели, у истим периодима уплашени.“
Први смо пут запевали уз „Регрутерску“ која се са разгласа чула дуж Кеја, први пут заплакали са стихом:
„Живот баш не зна шта је доста…“
Тај су доживљај појачали добошари који су се умешали у масу и ударали палицама у ритму своје туге. Или свог беса.
Кад заплешу дунавски чамци
Сви смо чекали песму „Ноћ када сам препливао Дунав“ када су реком запловили чамци са којих су засветлеле бакље. Са једног од чамаца до обале допирала је музика. Био је то млади саксофониста из оркестра Српског народног позоришта Никола Мацура. Његово свирање употпунили су лампиони, који су се један по један дизали у небо са Петроварадинске тврђаве.
Уз овај величанствен призор, Кејом се ширио мирис рузмарин који су људи полагали, уз беле руже, палили свеће.
Величанствени трећи чин
Стиховима „Ношен дахом сна долетео је црни голуб на мој длан“ започело је маестрално извођење песме „Словенска“ солисткиње Верице Пејић и хора Српског народног позоришта. И заиста, није било тужног трећег чина као у песми. Заменио га је чаробан доживљај, достојан прилици, у ком су „Словенску“ замениле „веселије“ песме, уз које су сви певали, плесали, њихали се у ритму.
„Срећем људе који се осећају исто, као да је отишао неко наш“, рекла је солисткиња Српског народног позоришта.
„Нови Сад више неће бити исти“, додала је она.
Једном ћу у баладу да се прерушим
„Одлази циркус“ уз сузе оперске диве Верице Пејић, Нови Сад упалио је светла на телефону и поздравио свог маестра. После хорског извођења, на разгласу слушали смо исту нумеру са једног од Ђолетових концерата. Било је то као да нам се Ђорђе Балашевић још једном обратио, са бине, захвалио нам, насмејао нас, разгалио, поздравио. Уместо збогом, још једном се кроз аплаузе чуло „Лаку ноћ даме и господо...“
Испис на бедему „Чувај ми Боже, Нови Сад“ затворио је овај величанствени последњи наступ пред публиком од које Ђоле нигде и није отишао, нити ће.
