Николај Лугански – миљеник београдске публике
Истакнути руски пијаниста Николај Лугански већ је одлично познат београдској публици, коју је освојио својом виртуозношћу, спојем руске музичке традиције и међународне класичарске сцене. Признат је као мајстор руског и касноромантичарског репертаоара, а посебно је познат по интерпретацијама Рахмањинов, Прокофјева, Шопена и Дебисија. Добитник је бројних награда за уметнике заслуге, а поред редовних наступа широм света, Лугански је и професор на Московском државном конзерваторијуму „Чајковски“ од 1998. године.
Виолончелиста Павел Гомзијаков до сада није имао прилике да се сусретне с публиком у Србији, због чега се, како је рекао у разговору за Спутњик, веома радује прилици да наступи у Београду.
С Николајем Луганским веже га, пре свега, дугогодишње пријатељство, а потом и одлична уметничка сарадња.
„Николај Лугански је заиста један од најистакнутијих руских музичара, независно да ли је реч о пијанистима, виолинистима или диригентима. Сарадња с њим је посебна пре свега по томе што, када изађемо на сцену, имам утисак да се управо ту пред нама рађа музика. Без обзира на оно што изводимо током проба, када изађемо на сцену, напросто пуштамо музику да се догађа. С њим је то стварање музике један фантастичан процес. Сваки пут када наступамо заједно ми се међусобно надопуњујемо, по слуху, чак и не знам како бих то објаснио, јер је о музици тешко говорити. Музику треба слушати. Због тога очекујем да овај концерт буде једно живо догађање музике, у којем учествујем с Кољом. Обожавам с њим да свирам, он је одличан музичар и диван човек, због чега ми је овај концерт веома важан и значајан“, истиче Павел Гомзијаков.
Раскош музичких традиција
Руски виолончелиста је као солиста и камерни музичар наступао широм света, сарађујући с многим истакнутим музичарима као што су Захар Брон, Огистан Думен, Луи Лорти, Хесус Лопез Кобос, Антони Рос Марба, Кристофер Варен Грин и Тревор Пинок. У јулу 2007. године наступио је заједно с пијанисткињом Маријом Жоао Пиреш на Екосријал фестивалу у Шпанији и тако започео дугогодишњу сарадњу с њом, наступајући широм Европе, Далеког Истока и Јужне Америке.
Када је реч о музичким утицајима, односно о колегама музичарима од којих је учио и учи, Павел Гомзијаков истиче, пре свега, своје професоре на Московском, Мадридском и Париском конзерваторијуму.
„То су моји предивни педагози, код којих сам учио - Дмитриј Милер у Москви, Наталија Шаховска у Мадриду, затим Филип Милер у Паризу. То су три најзначајнија професора у мом животу, изврсни музичари, веома различити. Када је реч о колегама који су највише утицали на мене, то је пре свега Марија Жоао Пиреш, португалска пијанисткиња с којом сам веома дуго сарађивао и с којом сам снимио сонате Шопена 2009. године. Тај диск је имао веома добре критике. Сарађивао сам и с Тревором Пиноком, енглеским чембалистом и диригентом, с којим сам и дебитовао 2010. године у Америци, у пратњи Чикашког симфонијског оркестра. Ту је и Огистан Думе, изванредни француски виолиниста и диригент и, наравно, Николај Лугански, када је реч о руским музичарима. Сви моји професори и сви ти велики и изванредни музичари с којима сам сарађивао утицали су на мене, пренели ми своје знање и искуство, а ја сам имао срећу да учим од њих“, каже Павел Гомзијаков.
Виолончело – инструмент који дотиче саму душу
Виолончело доживљава као инструмент веома близак људском гласу, чији тонови и вибрације веома дубоко продиру у душу. За избор инструмента заслужна је његова мајка, која је била диригент хора и којој је захвалан за одлуку да га усмери на свирање виолончела.
Наравно, као и сви виолончелисти, одакле год да потичу, и Гомзијаков је био под снажним утицајем највећег од свих - Мстислава Ростроповича.
Наш саговорник, који сада живи у Лисабону, ипак, сматра да се данас више и не може говорити о разним музичким традицијама, о руској, немачкој, француској школи, јер су, захваљујући интернету, Јутјубу, разним међународним такмичењима и мастеркласовима, музичари у прилици непрестано да уче једни од других, да размењују искуства и врхунске музичке домете.
„Када је реч о публици и музичкој атмосфери, сматрам да публика такође не зависи од земље у којој наступаш, јер су то просто људи до којих успеваш да допреш својом музиком, они су исти и у Јапану, и у Немачкој, и у Швајцарској, и у Америци. У 21. веку све је толико помешано да је то тешко на било који начин разграничити. Нема нарочитих разлика у музичком животу у разним земљама данас“, сматра Павел Гомзијаков.
Пандемија – ударац за све уметнике
Пандемија вируса корона је, напомиње наш саговорник, у великој мери пореметила живот не само музичара, него свих уметника, погодила је и театре, и хорове, и плесне компаније.
„И не само уметнике, него целокупно човечанство. Погодила је и људе који раде у сфери туризма, оне који воде ресторане, сви су у великој мери пропатили због те ситуације. Када је реч о музичарима, ја се осећам донекле привилеговано, јер сам, ипак, успео да одржим неке концерте. Захвалан сам на томе, јер знам многе колеге које имају велике проблеме због ове ситуације“, каже Гомзијаков.
Уз наду да ће ова година донети олакшање свима када је реч о пандемији, Гомзијаков напомиње да га већ овог месеца очекује велика турнеја по Јапану, а потом и наступи у Русији, Португалији, Шпанији и Француској.
