Зашто је Русији потребна међународна организација која делује као наднационална, покушавајући не само да ограничи руски суверенитет, већ и да наметне и диктира туђа правила? Да ли је то платформа за изградњу односа и дијалог са Европом? Али ако се већ овај заједнички формат претвара у отворено непријатељски, онда је неопходно и могуће равноправно разговарати с Европом у другим форматима, пише коментатор РИА Новости Петар Акопов.
Куда иду односи Русије и Европе
Да би се изградили руско-европски односи мора се разумети куда иде Европа: ка све већој интеграцији у једну супер силу, или ће се време националних држава ускоро вратити. Да ли су потребни нови руско-европски формати или би стратешки исправније било усредсредити се на билатералне односе са сваком европском државом?
Намере европских елита су јасне. Засад већина њих рачуна на продубљивање европских интеграција. Спорови се углавном воде око тога колико суверена уједињена Европа треба да буде: да остане део уједињеног Запада, млађи партнер чак не Сједињених Држава, већ атлантског наднационалног пројекта или да преузме пуну одговорност за сопствену судбину?
Не постоји јединство, да се не помиње чињеница да се неке од елита генерално противе тренутном путу ЕУ (који ће неминовно довести до изумирања националних држава), инсистирајући на томе да се јака Европа може састојати само од јаких суверених држава. Временом, спорови ће се само појачавати, тим пре ако односи са Русијом (која је заправо главни показатељ европске независности) наставе да деградирају под утицајем наднационалних, општеевропских структура, повећавајући тако замерке националиста глобалистима.
Европљани прво морају да разјасне како виде уједињену Европу и њену будућност – али да ли су способни за то? Знају ли уопште шта граде — не онај глобалистички настројен део елите који директно позива на одбацивање националног у корист европског, већ обични Европљани?
Ових дана објављена је анкета јавног мњења која даје одговор на ово питање.
Компанија Ipsos је по наруџбини француског Фонда Жан Жорес и немачког Фонда Фридрих Еберт спровела анкету међу становницима осам земаља, у којима живи три четвртине укупне популације Европске уније. Европљане су питали само о суверенитету, али и ово је било довољно да се разуме разлика у ставовима.
Шта Европљани мисле о европском суверенитету
Грубо речено, подаци анкете потврђују да је тренутна ЕУ корисна Немцима и да им одговара. Стога су Немци задовољни, а Французи и Италијани нису. Педесет седам одсто Немаца сматра да је ЕУ суверена, док се 64 одсто Француза не слаже. Чињеница је да је само схватање појма „суверенитет“ између ова два народа значајно различито: за Немце је то „независност“, а за Французе „краљевска власт“ и „моћ“.
Није изненађујуће што већина Француза сматра сам термин „суверенитет“ застарелим, али уз то они сматрају (као и Италијани, чији су ставови углавном блиски француским) да речи „суверенитет“ и „Европа“ уопште не би требало користити заједно. Односно, они не разумеју шта је „европски суверенитет“ коме је анкета била посвећена: нешто добро у њему види 41 одсто Француза, у односу на 63 одсто Немаца који су другачијег мишљења.
Испоставило се да већина Немаца повезују себе са Европом и концепт суверенитета преносе са националног нивоа на европски, а за већину Француза, Италијана, па чак и Шпанаца, „суверена“ и даље значи национална. Није изненађујуће што су незадовољни садашњом Европском унијом и сматрају је недовољно сувереном, јер не само да она заправо нема геополитичку независност, већ је и немачки пројекат.
Истовремено, изненађујуће је што Немци (ако узмемо у обзир податке других анкета, на пример о односу према Америци) сматрају Европску унију независном, а у суштини затварају очи на њен ограничени суверенитет у спољној политици. Изгледа да сама европска интеграција за већину немачког друштва замењују борбу за национални суверенитет. Односно, Немци су одлучили да се ослободе од утицаја Американаца (а ту жељу бележе све анкете) не у формату Немачке, већ са читавом Европском унијом.
Смешно је што су источноевропске земље (у анкети су учествовали Пољаци, Румуни и Литванци) у том погледу постале већи „Немци“ од самих Немаца — међу њима је било највише оних који тренутну ЕУ сматрају сувереном: 65, 63 и 56 одсто. Ово је велики контраст у односу на 36 одсто у Француској.
Три опције за будућност Европе
До сада су Немци успели да задрже Европу око себе. Брегзит ће ићи на руку немачким плановима за европске интеграције. Иако је јасно да ће Англосаксонци учинити све да уједињена Европа остане не само веран део атлантског Запада, већ и да обузда немачко јачање уз подршку свих земаља које су незадовољне Берлином.
А Немци ће стављати акценат како на подељеност евроскептика и националних влада, тако и на подршку идеји даље европске интеграције међу Европљанима. На питање да ли је потребно ојачати европски суверенитет, 73 одсто испитаника је рекло „да“, а чак су и Французи и Италијани у томе били сагласни са Немцима. Да, они имају различите визије уједињене Европе, посебно њене унутрашње структуре и односа снага између ЕУ и националних влада, али у сваком случају желе да је виде независном у међународним пословима. Шта ово значи за Русију?
Чињеница је да се главна борба за Европу одвија унутар ње саме и унутар још увек уједињеног Запада. Која ће се од три опције за будућност Европе — све централизованија ЕУ као део Запада, суверена Европска унија или полураспад (слабљење интеграције) ЕУ — остварити у блиској будућности, зависи пре свега од самих Европљана (тачније, од борбе унутар елите).
За Русију су корисне све опције, осим прве, а то је уједно и једина за чију је примену потребно одржавати крајње конфликтне руско-европске односе. Притом то није потребно ни Русима, ни Европљанима, али Руси не желе ништа да форсирају и кидају, а притом ниједна трећа сила не може утицати на њихов став. Европљани ће пак морати да се определе — не у вези са Русијом, већ у вези с тим како разумеју суверенитет и, што је најважније, желе ли га.
