„Златно дете из сиромашне, ратовима осакаћене Србије попело се и остало на врху Монт Евереста“

Једног дана у јуну 1992. године, мршави петогодишњи дечак стајао је иза ограде тениског терена у малом планинском засеоку у Србији и гледао јуниорску тениску школу.

Децу је тренирала Јелена Генчић, историчарка уметности која се бавила фотографијом и уређивала је школски и културни програм за српску државну телевизијску мрежу.

Видевши дечака који стоји поред, она га је позвала да се придружи школи тениса.

Његов таленат је уочила чим га је видела – имала је вредно искуство, тренирала је легендарну Монику Селеш у њеној раној каријери. На крају првог поподневног тренинга, како прича, Генчићева је знала да је у рукама имала таленат светске класе.

Дечак се звао Новак Ђоковић (презиме на српском значи син Ђоке, Ђоко је у овом случају Ђоко Дамјановић, један од Новакових предака по оцу) и његови родитељи су поседовали пицерију преко пута тениских терена.

Као што Крис Боверс извештава у својој књизи „Новак Ђоковић: Спортски државник“, Генчић је одвела дечака до ресторана његових родитеља и рекла им: „Имате златно дете, до његове 17 године он ће бити међу првих пет (тенисера) у свету“, пише Дејв Семинара за АТП.

Новак је процветао касније него што је предвидела – његово рангирање се кретало од броја 515 до броја 128 у седамнаестој години. Али узмите у обзир колико је Јеленино предвиђање било дрско. У то време, Југославија се распадала и балкански ратови деведесетих година ће осакатити регион током већег дела деценије.

Србија је у то време била сиромашна земља, са БДП-ом по становнику од само 2.767 долара. Али ево нас скоро 30 година касније, суочавамо се са изванредним подвигом који чак ни Генчић није могла да замисли – дечак из скромне средине, који је изашао из ратом захваћене Србије, сада је на првом месту АТП лествице са запањујућих 311 недеља – дуже од било кога другог у тенису.

Исте особине које је Генчићева запазила током свог првог сусрета са Новаком, јесу оне које су покренуле његову изузетну каријеру: рад ногу, концентрација и глад за успехом. 

Од оснивања АТП листе 1973. године, само 26 тенисера стигло је до самог врха ранг листе. Уз дужно поштовање свим тим шампионима, пише Семинара, ниједан није био толико „гладан“ да остане на врху, као што је то Новак Ђоковић.

Снажно се борио против конкуренције, жустро и са еланом. Забављао нас је урнебесним имитацијама других играча, његови родитељи су давали дрска предвиђања која су изгледала невероватно, али су се сва остварила. Јео је траву на Централном терену у Вимблдону, цепао је мајице након победа попут професионалног рвача, преклињао је гомилу да препозна његову бриљантност и слао им је и пољупце. Разбијао је, није се извињавао и говорио је из срца.

Посматрајте Монт Еверест попут успона који му је био потребан да први пут заузме прво место на АТП ранг листи, у јулу 2011. Победио је Ендија Марија и Роџера Федерера на путу ка освајању свог првог Аустралијан опена. Затим је поново победио Федерера у финалу Дубаија, а да у свом походу на Индијан Велс победио је и Федерера и Рафаела Надала.

Победнички низ је наставио поразивши Надала у финалу Мајамија, а затим га је надјачао на шљаци у финалу турнира у Риму - подвизи слични потчињавању бесног крокодила са повезом преко очију.

„Београдски барон“, како га називају у тексту, тада је започео низ 48-1 победом над Надалом у финалу Вимблдона, где је славио титулу и свој први пласман као број један у свету прождирући неколико травки са лондонског терена.

„За ово сам рођен, да будем тениски шампион“, рекао је тада. „Сви знамо ситуацију у нашој земљи, како је било с ратовима, имали смо тежак пут који нас је ментално ојачао.“

После победе, дочекан је као херој у Београду, где је процењено да је 100.000 људи славило са њим.

Али није почивао на ловорикама. Пошто је постао број 1, освајао је поновне титуле у Монтреалу и Синсинатију, а потом је обележио једну од најзначајнијих година у историји тениса победивши Федерера и Надала на путу до своје прве титуле на УС опену.

Био је у пламену, али то је било само првих неколико недеља од онога што ће постати 311. 

Да би се схватила величина Ђоковићевог достигнућа, мора се размишљати не само о величини шампиона који су дошли пре његове ере, већ и о водама пуним ајкулама којима је пловио током своје каријере.

Замислите групу шампиона који се тркају на стази. Само девет мушкараца је остало на првом месту најмање 100 недеља, a већина је ту и остала.

Ноле је лагано премашио рекорд Андреа Агасија (101 недеља), Рафаела Надала (102 недеље) и Бјерна Борга (109 недеља) 2014. године, 27. јула 2015. године је одувао и Џона Мекинроа (170 недеља).

У том тренутку трке још увек је имао Џимија Конорса (268), Ивана Лендла (270), Пита Сампраса (286) и Роџера Федерера (310).

После доминантног боравка на месту број 1 од 7. јула 2014. до 6. новембра 2016, када је прошао са скором од 167-17, чинило се да скреће са курса и губи карактеристичну глад.

Током сезоне погођене повредама 2017. године није освојио ниједан велики турнир, а у лето 2018. пао је пласманом изван Топ 20.

Са Надалом, оживљеним Федерером, Маријем и осталима са којима се борио, неки су рачунали да су у 31. години његов најбољи дани већ били иза њега. Али, такви сумњивци су увек потпиривали Ђоковићеву унутрашњу ватру, и он је узвратио освајањем Вимблдона и УС опена те године.

„Султан од Србије“ се вратио на курс, а 2019. године одувао је рекорде Конорса и Лендла. Наредне године је одбранио свој трон, прошавши 41-5 у најчуднијој и ментално најизазовнијој сезони у историји тениса, трчећи у свему томе поред свог дечачког јунака Пита Сампраса.

Разговарао је тада са америчком легендом о потешкоћама остајања на врху, изражавајући чуђење како је Сампрас шест година заредом успео да заврши као први на крају године.

„Остати број 1, завршавајући сезоне као број 1, као што је рекао Пит, најважније је достигнуће, а количина посвећености која вам је потребна и начин на који се морате организовати, не само на терену, већ и ван њега, то је страшно“, рекао је Новак.

Како се носио са тим стресом током година, увек је постојала једна велика риба - неухватљиви бели кит по имену Роџер Федерер - коју је требало да гони.

Србин вреба Федерера читаву каријеру. Роџер се први пут попео на 1. место са 22 године, Новак са 24. Новак је премашио 100 недеља на врху са 26, Федерер са 24. Федерер је провео 300 недеља са 31, Новак са 33.

Иако би могао да освоји више титула од било ког играча у историји, Ђоковић годинама плива на трагу Федерера и Надала. Те легенде имају армију страствених обожавалаца, који су се природно укоренили против Србина чија је појава умањила изгледе њихових хероја.

„Убијање“ навијача својих супарника оснажује Ђоковића који пркосно подиже браду и своју игру онда кад је то потребно.

Новак је био потцењен током већег дела своје ране каријере, што чини његова постигнућа још слађима. И тако, када је ове седмице премашио рекорд Роџера Федерера по броју недеља проведених на првом месту, то је заиста врхунац живота, рада, одрицања и преданости свом занату.

„У нашем спорту највећа два циља су освојити највише Грен слем титула и што дуже бити број 1“, рекао је Ђоковић након што је прошле године оборио Сампрасов рекорд.

Нико више од Ђоковића није морао да ради више да би стигао до врха. На почетку каријере није добио пуно бесплатних поена на свој сервис, а ретко кад избаци противника са терена форхендом од 90 миља на сат.

Он поседује свестрану игру коју покрећу кондиција и покрети светске класе, али његова највећа снага одувек је била ментална. Његова необична способност да се усредсреди и остане хладан на великим поенима и да пређе у „режим закључавања“ током тај-брејка, учинила га је играчем какав јесте.

Оно што је изузетно, то је чињеница да је Ђоковић толико дуго остао на врху током златне ере тениса, борећи се и често савладавајући две највеће легенде у спорту, као и мноштво других славних играча попут Ендија Марија, Хуана Мартина дел Потра, Стена Вавринке, Доминика Тима и других. Против свих тих играча има бољи скор у међусобним сусретима, а не треба помињати Федерера и Надала.

Ђоковић је успут инспирисао невероватан тениски бум у Србији и широм Балкана. Сада је седам јуниора из бивших југословенских република (од тога четири из Србије) сврстано у Топ 100 светске јуниорске ранг листе.

Улазећи у сезону 2021, бројни прогностичари мислили су да би изазивачи попут Тима и Данила Медведева ове године могли да одузму прво место Ђоковићу. Србин је одговорио освајањем девете титуле на Аустралијан опену, поразивши Медведева у равним сетовима у финалу.

Са 33 године Ђоковић је још увек у огромној форми. Његова посвећеност кондицији, исхрани и јоги вероватно ће га припремити за такмичење на највишем нивоу у годинама које долазе. Шест је година млађи од Федерера и шанса да, по угледу на Швајцарца, игра још неколико година, требало би да се тиче сваког другог играча који се пење ка брду светског броја 1.

Да ће тако бити, уверен је и његов отац, Срђан, који је о свом сину и околностима његовог живота и каријере говорио за Спутњик спорт.

►Новак историју дочекује у Београду /видео/

►Да ли Новак Ђоковић може да чита мисли?