Доајен филмске монтаже, најбољи европски монтажер за 2017. годину по мишљењу немачког филмског часописа „Кино-филм шнит“, власик три пулске арене, Андрија Зафрановић, преминуо је у 72. години. Мајстор који је радио на неким од највећих филмских остварења југословенске и српске кинематографије, попут „Балканског шпијуна“, „Оца на службеном путу“, „Дома за вешање“, „Карауле“ био је драгоцени сарадник и у раду на последња два Бајићева филма – „Име народа“ и „Бићемо прваци света“.
„Био је то човек са којим је пре свега било изузетно дружити се, али и неко од кога сте увек могли да очекујете прави и добар савет. Част је била имати пријатеља са којим можете да се не слажете, чак и да се свађате, а да се волите. Кад одлазе велики редитељи, глумци сви знају за то, али често не знају за монтажера. А овај човек је урадио нешто што је изузетно важно, не само за југословенску него и за европску кинематографију. Многе филмске редитеље научио је да се боре за свој филм, до краја и како да иза тог свог филма стоје“, каже Дарко Бајић.
На примеру сарадње са Зафрановићем, Бајић објашњава и колико је важан прави однос редитеља и монтажера.
„Ако знате шта желите од свог филма, а монтажер вам на прави начин предлаже права решења, онда тај основни материјал који сте снимили у монтажи добија додатну енергију, још једно значење више и постаје компактна целина коју ће гледаоци памтити“, открива Бајић и додаје да су Андрија Зафрановић, као и Вуксан Луковац, две велике звезде југословенског и европског филма које су у том смислу унапредиле источноевропску кинематографију. Према његовим речима, то су два последња момка која су имала искуство филмске траке и нове дигиталне технике.
Суштину Зафрановићевог начина разишљања и умеће његовог монтажерског ауторства, Бајић пореди са партијом шаха.
„Андрија и ја смо и када смо причали о филму – играли шах у глави. Ми, који смо се бавили филмском траком и филмском монтажом, научили смо да памтимо потезе, да памтимо кадрове и та игра шаха са њим је заиста била фасцинантна. Ја сам у томе уживао, у ова два последња филма која сам радио са њим“, додаје Дарко Бајић.
Статус једног од највећих филмских и телевизијских монтажера, Андрија Зафрановић стекао је захваљујући опусу који, између осталог, чине филмови „Балкански шпијун“, „Чудо невиђено“, „Отац на службеном путу“, „Дом за вешање“, „Аризона дрим“, „Краљевски воз“, „Вечерња звона“, „Халоа празник курви“, „Караула“, „Чаруга“, „Џозефин“, „Јагуаров скок“, „Октоберфест“, „Енклава“, „Устав Републике Хрватске“, „Име народа“, „Бићемо прваци света“, „Краљ Петар Први“...
И упркос чињеници да је Зафрановић на чувеној прашкој академији дипломирао и магистрирао на филмској и ТВ монтажи, упркос податку да је био дугогодишњи редовни професор и шеф катедре на Академији уметности, као и редовни професор ФАМУ у Прагу, за Дарка Бајића, он је ипак и пре свега „Шумахер из монтажерске фотеље“ који мисли и вози – 300 на сат.
„Кад Андрија седне у ону своју „формулу“ у монтажи, и крене 300 на сат, морате као редитељ да будете изузетно концентрисани, да бисте га пратили. И да унапред предвидите његов потез да бисте се с њим на прави начин негде сусрели у тој светлосној брзини рада на филму. Није то било убрзање ради убрзања, то је убрзање ради концентрације коју морате да имате у монтажи. Андрија је стално говорио „нема опуштања у монтажи, немој да ми седиш ту, него устани, гледај филм“. Та његова енергија је давала енергију и мени и многим великим редитељима са којим је радио“, подсећа Бајић на велике ауторе попут Кустурице или Живка Николића чије је филмове Андрија монтирао. За њега, с обзиром на препзнатљив монтажерски рукопис, и Андрија Зафрановић је - аутор.
„Људи који воле филм, а Андрија је волео филм, и који филму посвете цео живот – јесу аутори. Он је био не само аутор филма, он је аутор живота у филму. Увек је знао да пронађе неки духовити отклон према сцени, отклон према радњи која се дешава на филму. Знао је да је осмех најбољи начин да дело комуницира с публиком“.
Отуда и Бајићево уверење да Андријине заслуге у југословенском филму стоје раме уз раме са заслугама његовог брата, редитеља Лордана Зафрановића.
„Оно што је најлепше у свему јесте љубав и то њихово међусобно поштовање, али исто тако и свађа. Андрија је многе ствари замерао Лоли, али је по суштини то била велика љубав и блискост, то знам јер их добро познајем, и један и други су ми велики пријатељи. А оно што им је свакако било заједничко јесте љубав према филму“, закључује Дарко Бајић.
