Музичар који радо долази у Београд
За прослављеног руског музичара, који је 10. марта одржао концерт у дворани Коларчеве задужбине, заједно с колегом, виолончелистом Павелом Гомзијаковом, Београд је један од градова у које се увек радо враћа. Иако због проба и припрема за концерт има веома мало времена за уживање, Лугански каже да, ипак, увек успева да макар на кратко осети атмосферу града.
„Успели смо дан уочи концерта да прошетамо, да обиђемо Храм Светог Саве, шетали смо по Београдској тврђави, пловили Савом, до ушћа у Дунав. Овде сам био последњи пут пре 2,5 године, тада сам свирао Брамса, с одличним локалним оркестром и одличним диригентом Александром Ведерниковом, који је, нажалост, преминуо у октобру. То је велика трагедија за све нас. А што се Београда тиче, за њега ме вежу само најлепше успомене и утисци“, наводи руски уметник.
Николај Лугански каже да се изузетно радује сваком доласку у Београд и Србију, наступима пред публиком с којом се одлично разуме, али и шетњама по српској престоници.
„Ја веома волим Београд. Први пут сам свирао солистички концерт у Београду, то је било пре више од 25 година. То је био концерт у оквиру циклуса који је представио пет ученика нашег великог професора Сергеја Даренског. Ту серију је организовао такође ученик Даренског, Иван Тасовац. Након тог концерта ја сам прилично редовно, макар једном у две или три године, долазио у Београд. Веома волим и град, и људе, и публику, посебно волим дворану Коларца. Иако сам свирао и у Сава центру, на Коларцу је пријатније свирати, удобније, због чудесне сале, изванредне акустике и саме атмосфере. Наравно, овде су веома отворени и осећајни људи, али ме осваја и лепота самог града, и Београдска тврђава, и Сава и Дунав, као и одлична храна“, каже Николај Лугански.
Музика нас одржава у тешким временима
Коментаришући тренутну ситуацију која влада у свету због пандемије, а која у великој мери погађа и уметнике, Лугански са жаљењем напомиње да се широм Европе, са изузетком Русије и Шпаније, и даље отказује огроман број концерата, што је, сматра уметник, бесмислено.
„Веома ми је драго што се Србија није затворила на тако глуп начин као друге европске земље. То затварање је потпуна бесмислица! Захвалан сам за концерт у Београду, који је уприличен у ово чудно и тешко време, у којем се стално отказује велики број наступа“, каже Николај Лугански.
Руски пијаниста верује да је управо музика, односно могућност да се у њој ужива на концертима, један од најбољих начина да људи превазиђу проблеме с којима се суочавају.
„Мислим да ништа не треба преувеличавати. Постоји, наравно, потреба да се прилагођавамо догађајима, да поштујемо то што је нека земља увела ПЦР или неки други тест, или је потребно добити дозволу за улазак у ту земљу, морамо се и тиме бавити. Сви смо, наравно, дужни да се некако прилагођавамо. Ипак, када је реч о музици, ту нема прилагођавања, јер велика музика апсолутно не зависи од узраста, од епохе, од политичког уређења. Када се чује велика музика, пре свега она коју свирамо на сцени, то је музика која живи својим сопственим животом. То је велика срећа и за музичаре, и за љубитеље музике, јер они комуницирају на тај начин и постају независни од некаквих реалних тренутних брига, проблема повезаних с болестима, с папирима, дозволама и забранама. Музика мора да се чује и то је главна ствар, која одржава свакога, посебно у тешким временима”, наглашава Лугански.
Он истиче да је музика посебна врста уметности, зато што мора да живи у реалном времену, за разлику од, рецимо, слике која је статична.
„С једне стране она је већ завршена, створена је, а с друге стране може бити само у реалном животу и времену. Концерт и јесте велика форма постојања музике која је написана пре 20, или 200, или чак 400 година, али она у реалности живи у том тренутку. То је велико чудо и што му се чешће приближавамо, то је боље“, истиче Николај Лугански.
Најлепша дела за клавир написали су романтичари
Руски музичар посебно је познат по својој наклоњености романтизму који је, како каже, донео велику срећу свим пијанистима, подаривши им изванредне композиције за клавир.
„Трудим се, заиста, да се уживим у разне стилове и надам се да, када свирам Моцарта, звучим другачије него када свирам Прокофјева. Романтизам је, наравно музика веома дубоких и искрених осећања. Она привлачи и публику и, наравно, музичаре. Оно што је веома важно, романтичарски период је био златна ера музике за клавир. То је био главни инструмент у том периоду. Били су Паганини и разни други композитори, али просто је невероватно колико је велике музике за клавира написано у том периоду – Шуберт, Шуман, Шопен, Лист, Брамс, Чајковски, Рахмањинов, Григ. То је све романтизам који се наставио и у 20. веку, у делима Рахмањинова, Скрајибина, Албениса“, наводи Николај Лугански.
