Америка није за све обећана земља – бивши јуниор Партизана за Спутњик открива шта је кључ успеха

Многи талентовани српски кошаркаши одлучили су да оду у Сједињене Америчке Државе, наставе тамо школовање, добију диплому и онда наставе професионалну каријеру.

У једном потезу „убију две муве“, али таквих је врло мало јер нису спремни да са 19 година напусте најближе, оду из домовине и покушају да се навикну на потпуно другачији живот.

Армуш је од старта знао свој пут, желео је да кроз средњу школу, а потом и факултет дође до дипломе, као и да напредује у кошаркашким аспектима.

„Школовање. Добијање дипломе. Напредује се и у једном и у другом смеру. Са 18-19 година сам мислио: 'Шта ако кошарка у једном тренутку не иде, ако се повредим, шта после?'. Неки план Б мора да се има. Овде сам га пронашао, а хтео сам и да научим индвидуалне аспекте игре“, каже Армуш за Спутњик.

Бивши јуниор КК Партизан сећа се да није било лако на старту, али и да му је из ове перспективе било лепо.

„Нисам надарен за језике и није било лако. Никада нисам знао претерано добро енглески, али прве године сам се уклопио у средњу школу. Имао сам момка из БиХ и Србије и било је много лакше да се преброде ситуације. Носталгије, недостатак дома, породице... али сада када се сетим било је лепо. Авантура, изазов, лепо је било“.

Питали смо га за савет за млађе кошаркаше који тек треба да се одлуче за одлазак у САД или су отишли.

„Дефинитивно истрајност, стрпљење и тај неки константан рад, дисциплина. Доста младих се овде изгуби, у овом животу. Доста је другачији од живота у Србији, некако као да се погубе, далеко су од куће и све то утиче на психу. Битно је остати свој, знати ко си, шта си, због чега си дошао и који ти је циљ. Да се не губи смер. То ми је најбитније, да останеш исти према себи“, рекао је кошаркаш Бојзи стејта.

„Такође, треба да се запитају да ли су спремни за толико одрицање, да ли су психички спремни да буду далеко од своје породице, културе, језика, хране, да ли су истрајни у свему томе. Како сам и поновио, треба бити искрен према себи, да знаш ко си и шта си. Да кажеш 'да то је то' и будеш истрајан и стрпљив. Многе ствари те могу избацити из колосека, треба бити стрпљив и обазрив“, додао је.

По доласку у Америку набацио је 10 килограма, одиграо је добру сезону у средњој школи, а онда је уследио одлазак на Источни Тенеси.

„То ми је била друга година у Америци, нисам знао шта ме чека... Док сам био у Србији, био сам мршав, агилан, брз, покретљив, а онда сам прве године у средњој школа набацио 10 килограма. Мало сам се мучио, имао сам пехове, зглоб сам угануо, па ситне повреде“, рекао је Армуш.

Истиче да се одмах срео са великим супротностима од онога шта се учи у Америци, а шта у Србији.

„Мислим да они овде не тренирају тимски колико смо ми то радили у Србији. Један тренинг дневно и то је онако више фокусирано на индивидуални рад, развитак играча. Код нас је све тимски, другачија је логика кошарке... У Америци у средњој школи је све дозирано, играчи не смеју у теретану до одређеног броја година. Штите их од неких раних повреда“, каже 23-годишњак за Спутњик.

Српски кошаркаш прошао је кроз озбиљну школу кошарке у Партизану, на тренинзима је све „пуцало“, радило се напорно и онда му је у Америци било лакше.

„Помогло ми је то јер тамо чим креће јачи тренинг сви се одмах жале, а ја у себи помислим како то није ништа кроз шта сам прошао“.

У разговору са Армушом повукли смо паралелу између тренера млађих категорија у Србији и Америци.

„Код нас се тренери, по мом скромном мишљењу, више фокусирају на то да уче играче основне ствари у одбрани и нападу. Основне принципе које играч мора да зна, док то овде као да одраде, али не баце акценат јер мисле да све може да се промени индивидуалном радом“.

Младен истиче да је најбоље пронаћи баланс, пошто играч индивидуално мора да буде спреман, али и мора да познаје основе.

„Баланс, треба знати срж кошарке, тај систем и како су нас тренери учили од млађих генерација. Напад на зону, пике енд рол, одбрану од пика, како се брани пост игра“.

Армуш се добро снашао на Источном Тенесију, у другој години добио је више минута и просечно је бележио осам скокова, осам поена и 1,5 блокада по мечу.

Ипак, одлучио је да напусти овај програм и пређе на много угледнији Бојзи стејт. Правила колеџ кошарке налажу да играч онда мора да паузира годину дана, те је Армуш сезону 2019/2020 преседео.

„На почетку сам мислио да ће бити лакше, не играш и тренираш. Али ментално је било тешко, ту си са екипом, али не играш, не можеш да помогнеш“.

Ипак, овај период му је помогао да додатно сазри и види кошарку из мало другачијег угла.

„Сазрео сам доста, много сам тога научио што се тиче кошаркашког умећа и то све ми је помогло да се што боље спремим. Када сам гледао утакмицу са стране, са клупе, могао сам да видим где сам грешио, имао сам 'флешбекове', шта сам пре радио, како то могу да исправим, да напредујем. То све ми је помогло“.

Ове године Бојзи стејт игра одличну кошарку, били су веома близу да регуларни део сезоне заврше на првом месту, али у завршници нису имали снаге и пут до „Мартовског лудила“ тражили су преко конференцијског турнира.

„Врло сам задовољан сезоном, програмом и генерално градом. Кренули смо одлично, на почетку сам мучио око своје игре да се пронађем, где сам, шта сам, да се навикнем на нову конференцију, играче, тренере. Пронашао сам ритам и наставио сам са добрим партијама“, каже Армуш.

„На крају се десио умор, пад концетрације, утакмице се играју врло брзо, са доста добрим екипама из конференције. Фалила нам је снага и мало више концентрације“, додао је.

Пре почетка такмичарске године циљ Универзитета био је освајање конференције у којој још играју Сан Дијего, Колорадо, Јута, Невада, Фресно...

У регуларном делу сезоне нису имали среће, а на конференцијском турниру у четвртфиналу доживели су пораз од Неваде, те се неће наћи на „Мартовском лудилу“.

Армуш није познат широј спортској јавности у Србији, а први пут се пробио када је добио позив за У17 тим репрезентације.

Био је на ширем списку, а потом је ушао и у 12 јер се повредио Милош Глишић.

Била је то веома талентована генерација са Војом Стојановићем, Санијем Аранитовићем, Стефаном Пеном...

„Једно од најлепших искустава. Генерација је била феноменална, то је била моја прва година са репрезентацијом. Дошао сам онако непознат, пре тога сам играо у Другој лиги Београда, онда сам отишао у Лесковац. Ту сам добио шансу да се покажем у Кадетској лиги Србије, истакао сам се, скоковима, поенима, одбраном и позив за репрезентацију... то је било феноменално. Од момка о ком се није причало... одједном сам био ту, међу најбољим момцима из Србије“, сећа се Армуш.

Србија је одиграла веома добар турнир, у финалу је заустављена од Сједињених Америчких Држава, након чега је освојила бронзу.

„Играли смо сложно, тимски, нисам имао велику улогу, али подржавао сам екипу са клупе. Лепо сећање“.

Армуша кроз читаву каријеру краси скок, посебно у нападу. Веома је активан под кошем, добар је чувар рекета, што сам истиче да воли да ради.

„То узимам за лично, не дајем да се поентира лако преко мене“, кратко каже.

Шут му није велика претња по кош, али мисли да офанзивно има доста места за напредак.

„Дуга је прича када је реч о нападу јер сам као млађи играо на тројци и четворци. Волео сам да играм лицем, леђима, шут ме као није служио, али сам радио доста ове године. Шут је ту, али у глави као да нисам спреман да га покажем. Тренутно волим игру леђима, волим да се окренем и лицем посту и да кренем у неки двокорак. Није ми страно и пробијем“, каже и додаје:

„Нова страст која ми се јавила јесу асситенције. Волим да поделим пас. Што сам више опуштенији у игри, то сам разноврснији. Има баш доста простора да штошта покажем што се тиче напада. На утакмици је само један мали део шта заправо могу. Видећемо догодине, да се укључи више шут, асистенције...“.

Армуш доста гледа Николу Јокића, покушава што више потеза да украде и нада се да ће после студија на Бојзи стејту наставити са професионалном кошарком.

„Искрено жеља ми је да наставим да играм професионално, сада где и шта... не знам, то не могу да предвивим. Нисам ни знао да ћу доћи у Америку“.

Прошао је јуниорску школу Партизана, велики је навијач и свакако му је жеља да поново обуче дрес најтрофејнијег српског кошаркашког клуба.

Ове сезоне одиграо је 25 утакмица и просечно је бележио осам поена, осам скокова и око једне блокаде по мечу.

Остала му је још једна година на Бојзи стејту, а онда ћемо лета 2022. видети где ће наставити професионалну каријеру.

► Америка – мач са две оштрице за српске вундеркиндове

► Леброн изабрао Јокића и насмејао легенде: То је карта која не може да се користи у покеру

► Јокић о скупу највећих звезда НБА лиге: За Србију, Сомбор и породицу!