„Ђавољи корен“
Индијанци су у Јужној Америци јели дивљи кромпир пре око девет хиљада година. Кртоле те биљке назвали су божанским даром, веровали су да у њима живе духови, а једном годишње, на фестивалу посвећеном кромпиру, приносили су своју децу као жртве.
Европљани су о том поврћу сазнали из „Хронике о Перуу“, шпанског путописца Педра Чеза де Леона, 1553. године. Он је детаљно описао кромпир и дао неколико предлога за његову припрему.
Кромпир је 1565. године увезен у Ирску и Шкотску, а власт је покушавала да људима усади љубав према прекоморском поврћу. Међутим, необразовано становништво га је назвало „ђавољим кореном“ и „плодом блудница“. Сматрали су да кромпир убија људе и шири кугу, да су његове „бобице“ су отровне и да није најукуснији. Без обзира на то европски владари нису одустали.
Сељаци у Пруској сурово су кажњавани због тога што нису волели „госта“ из Америке. Фридрих Велики није јавно кажњавао, а Фридрих Вилијам I је легално кажњавао! Он је 1651. године издао посебну уредбу, да се свакоме ко одбије да сади кромпир одсеку нос и уши.
Интересантна је чињеница да су чак и лекари тврдили да је кромпир отрован! Француски парламент је 1748. године забранио сађење кромпира, сматрајући да он изазива болести, па и губу. Са друге стране, постојала је велика потражња за цветовима кромпира, које су даме плеле у косу.
Значај кромпира је истакао париски агроном и фармацеут Антоан Огуст Пармантје. Био је изненађен укусом и непретенциозношћу те биљке и почео је да је промовише у Француској.
Париски Медицински факултет је 1772. године прогласио кромпир јестивим.
Побуне против кромпира
У Русији се кромпир појавио у тренутку када су у Пруској сељацима одсецали нос и уши због назадних схватања. Петар I је у престоницу послао џак кромпира из Холандије. Према једној верзији, кромпир је на путу иструлио, а кромпир који је остао су посадили. Према другој верзији, кромпир засађен по царевој наредби сматран је деликатесом и сервирали су га са шећером, али ту комбинацију нико није волео.
Кромпир није лако прихваћен ни у Русији. Народ никако није желео да сади „земљане јабуке“, а на трпезама у Русији хлеб и репа су и даље доминирали.
Први озбиљан корак за прихватање кромпира у Русији је био указ Катарине Велике „Упутство о узгоју и употреби земљаних јабука“, који је донет 1765. године. У јесен исте године купљена су 464 пуда (7.424 килограма) кромпира и испоручена су из Ирске у Санкт Петербург. Међутим, кромпир је на путу промрзао. Само је око 135 килограма могло да се засади. Следеће године је кромпир посађен у Москви, а када је родио послат је у провинције.
Кромпир је почео да пушта корен и у Русији. Томе је ишла у прилог и чињеница да су се руски војници током Седмогодишњег рата 1756-1762. године сами уверили у добар укус тог поврћа док су били у Пољској и Пруској.
Андреј Болотов је имао велики значај у популаризацији кромпира, њега данас називају једним од оснивача руске агрономије. Написао је многе чланке у часопису „Економски магазин“ у којима је хвалио кромпир. Болотов је предложио да се од кромпира праве вино, дуван, па чак и пудер. У великој мери захваљујући њему, та култура је постепено пуштала корен у Русији. Побуне становништва против кромпира наставиле су се до средине 19. века!
У почетку су кромпир користили као сточну храну, а затим је почео да се користи у индустрији као сировина за скроб и алкохол.
Кромпир је у потпуности прихваћен у Русији тек у време Другог светског рата. Они који су га узгајали добијали су награде. Кромпир је спасио милионе људи од глади, па су почели да га називају „другим хлебом“.
Присталице дијета и здравог начина живота објашњавају да је кромпир у неким комбинацијама са другим производима штетан, али сам по себи он не штети здрављу нити фигури. Истина је да га велика количина уља, масти, со и појачивачи укуса чине „калоричном бомбом“, али када се правилно користи, кромпир је здраво поврће. Садржи много фосфора, магнезијума, калцијума, гвожђа, велики број витамина, фолну киселину, каротен и разне органске киселине.
Прочитајте још: