Вест о његовој изгубљеној бици са короном растужила је цео регион.
Овог најбољег сликара међу рокерима, носиоца многобројних признања за музику, према сопственом признању, најпоноснијим је чинило то што га на улици срећу људи који га поштују као и „то што се никада није одвојио од гомиле која се зове и чини народ“.
О бубњевима који су га прославили, као и он њих, говорио је да су апсолутни покретач који је бесправно на сцени позади: „Бубањ је тотални фундамент, јер када у бенду имате доброг бубњара онда је и оркестар добар. Нема доброг оркестра без доброг бубњара.“
Емоције које је вест о Ђуричићевом одласку изазвала није успео да сакрије његов колега и пријатељ Дејан Цукић.
„Тешко ми је да причам... Били смо веома блиски. Драгољуб је свирао на мом првом соло албуму... Много ми је помогао, много ми је значио као човек.“
Иако уврштен међу 30 најбољих бубњара на свету, са импресивном музичком биографијом коју чини сарадња са готово свим великим звездама наше музике – од „Ју групе“ и Здравка Чолића, до рада са Влатком Стефановским и групом „Леб и Сол“, „Мама коко“ и Дадом Топићем, Бреговићем, Балашевићем.... Драгољуб Ђуричић је био једнако поносан и на свој сликарски опус. Говорио је да никада ниједан оригинал није продао, а ретко који је и поклонио, зато што се то „некако воли на посебан начин, јер је само моје“.
За обе уметности којима се бавио, важило је исто ауторово правило: публика не воли да јој подилазиш, она жели да је победиш.
За Ђуричићевог музичког сабрата Ивана Феце Фирчија, који каже да још није сабрао мисли, овај губитак је још једна потврда да одлазе само добри:
„Отишла је последња велика енергија те генерације која је имала и тада, 1996. године снаге да покаже клинцима како се то ради. Нећу имати више кога да зезам. Ретко енергичан и весео лик, виђали смо се на више континената, годинама је трајала та прича. Познавали смо Југославију боље од Тита, а онда се отиснули у свет. Заједно смо по Њујорку вриштали од среће. Ми смо деца златног доба, наша срећа је била без граница… У овом тренутку, у свом цинизму морам да кажем да је отишао добар човек и да она глупа, излизана изрека сада постаје најтачнија: да одлазе само добри”.
Драгољуб Ђуричић иза себе је оставио много незаборавних песама, музику за позоришне представе и филмове, сећање на непоновљиву енергију. Памтићемо га по гласном осмеху и снажном ритму који његовим одласком неће престати да одјекује.
