Двадесетчетворогодишњакиња из Новог Сада тренутно заузима 278. место на ВТА ранг листи, а за слабији ренкинг од жељеног је, у значајној мери, одговорна корона.
Радановићева је путем друштвене мреже Инстаграм поделила своју причу у којој је описала пакао кроз који је прошла у претходном периоду.
Поруку српске тенисерке вам преносимо у целости:
View this post on Instagram
„Средином новембра сам почела да се осећам необично уморно на терену и ван њега. Узела сам одмор од пет дана, али када сам опет почела са тренинзима осећај је био исти. Ноге су ми биле претешке, било ми је тешко само да трчкарам, а да не причамо о кретању по терену. Тако сам тренирала десет дана, говорећи себи да сам само уморна због свега што се десило током 2020. године, као што је случај са свима.
После тих десет дана неколико људи из мог окружења је добило позитивне тестове на ковид-19. И ја сам се моментално тестирала, али сам била негативна. Радила сам и тест на антитела и њихов ниво је био ненормално висок, што је значило да сам тренирала док је вирус био у мом телу. Нисам имала никакве симптоме, тако да ми није ни пало на памет да је вирус одговоран за моје стање.
Резултате сам добила у четвртак увече, тако да сам одлучила да одморим до понедељка и да се онда вратим послу. Нисам била ни свесна колика ће то бити грешка.
С обзиром да нисам имала никакве симптоме сем умора, нисам ни размишљала о томе да одморим месец дана. То није постојало ни као идеја у мојој глави. Како професионални спортиста сме себи да дозволи да оде на одмор од месец дана – само зато што је уморан?! Наравно, не причам о повредама и људима који су имали много теже симптоме.
После неколико дана сам се осећала боље – не савршено, али много боље – и после недељу дана без тренинга сам три недеље играла егзибиционе мечеве како бих зарадила нешто новца и добро се спремила (за наставак сезоне). Било ми је теже да вежбам, али сам се натерала, јер је то оно што као спортиста морате да радите, посебно током предсезоне.
Након краја предсезоне сам отишла у Јужну Африку, на 1.400 метара надморске висине и 25-30 степени. Нисам имала снаге ни да истрчим 50 метара, ни да се загрејем за тренинг. Мислила сам да ће ми бити потребно само да се привикнем на другачије услове, али није било боље. У оваквом стању сам играла мечеве, а било ми је тешко и да ходам. После пар сати тренинга долазила сам до ситуације да једва успевам да ходам“.
