Бројке које је сабрао портал „Блумберг“ показују драматичне разлике међу оним НАТО партнерима и савезницима који тврде да су толико блиски да припадају једној породици и да деле заједничке вредности. Али не и вакцине од којих им зависи здравље грађана и здравље економије, наиме, реч је много лакше дати него је испунити, а и вредности је много лакше пропагирати него по њима заиста и поступати.
Афрички НАТО стандарди
Па отуда и подаци да су Сједињене Државе вакцинисале преко 19 одсто свог становништва, а Велика Британија и скоро 22 одсто. За разлику од Немачке са 6,3 одсто, Француске са 6,1, Италије и Шпаније са по 6,4 или Холандије и Белгије са 4,3 односно 5,8 одсто вакцинисаних. Додуше, и то је знатно боље од неких других НАТО партнера, као што су Црна Гора и Албанија са по 0,6, односно Северна Македонија са својих 0,1 одсто вакцинисаних, што је ниво какав су досегли и Сенегал, Гана и Зимбабве. Србија је, поређења ради, стигла до 15,5 одсто, мало иза САД али далеко испред Немачке или Холандије, али Србија није чланица НАТО-а па зато и не мора да трпи благодети његове солидарности.
Док „Фајненшел тајмс“ бележи и да се, у равноправној расподели недовољне количине вакцина коју је обезбедила Европска унија, поједине чланице жале да су неке друге чланице равноправније. Те зато Аустрија, Бугарска, Хрватска, Словенија, Чешка и Летонија траже дебату на ту тему, из које ће сигурно проистећи неко лепо срочено саопштење.
Себични савезници
Објашњење хроничне несташице вакцина у Европској унији, и онолике разлике у броју вакцинисаних између Сједињених Држава и Велике Британије с једне, и свих осталих њихових НАТО партнера с друге стране, заправо је жалосно једноставно.
У најкраћем: без обзира на то што је Европска унија прва потписала уговоре с произвођачима вакцине, САД и Велика Британија у своје су уговоре с „Фајзером“, „Модерном“ и „АстраЗенеком“ унели одредбе по којима ће им масовнији извоз вакцина у Европску унију бити одобрен тек након што буду подмирене потребе америчког односно британског тржишта.
Штавише, како јавља „Њујорк тајмс“, „Америка седи на десетинама милиона доза вакцине које су потребне свету“. А њен председник Џозеф Бајден, напоменуће истим поводом портал „Блумберг“, „одбацује позиве Европске уније и каже да ће САД задржати своје дозе“. Посебно ружан детаљ састоји се у податку да „АстраЗенекина“ вакцина, о којој је овде реч, уопште и није одобрена за употребу у Америци. Али је америчке власти свеједно не деле чак ни са својим партнерима.
Слично је и са ове стране Атлантика, где Европска унија прети и блокира извоз „АстраЗенекиних“ вакцина из постројења на континенту на британско острво. „Ако ЕУ настави да се понаша као непријатељска држава, Уједињено Краљевство треба да почне тако и да је третира“, позива заузврат лондонски „Телеграф“.
„Спутњик Ве“
Са таквим пријатељима, збиља, коме су потребни непријатељи? Те зато и не чуди што и немачка канцеларка Ангела Меркел, и њихов министар здравља Јенс Шпан, и италијански премијер Марио Драги најављују да ће, чак и без одобрења надлежних органа Европске уније, спас потражити у руској вакцини „Спутњик Ве“ (Sputnik V). Уосталом, по узору на Мађарску која је то већ учинила па је и стигла да, процентуално, вакцинише скоро дупло више својих грађана него Немачка или Италија.
С тим што, барем засад, отворено остаје питање хоће ли им њихови породични пријатељи из Вашингтона дозволити да помогну себи тако што ће позвати Русе у помоћ. Ово стога што се америчко Министарство здравља и јавно хвали како покушава да „одврати државе (...) од прихватања помоћи оних земаља које им не желе добро“, а „примери укључују настојање да се убеди Бразил да одбије руску вакцину против ковида-19“.
Насупрот томе, Русија поручује да је „обезбедила бесплатан трансфер своје технологије за производњу ‘Спутњика Ве’ (Sputnik V) у више од 10 земаља. За разлику од неких других, ‘Спутњик Ве’ (Sputnik V) верује у истинско партнерство с многим државама у производњи вакцине“.
Недостатак солидарности
Какве ће последице по трансатлантско партнерство оставити њихова борба око вакцина? Хоће ли Русија спасити Европу? И зашто Америка у томе покушава да је спречи?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили професор геополитике др Срђан Перишић и др Слободан Јанковић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду.
Говорећи о исказаној себичности НАТО савезника, Срђан Перишић указује да „једна од дефиниција политике каже да је то вештина разликовања пријатеља од непријатеља. Очигледно је да чланице НАТО-а и ЕУ треба подсетити на то. Док предводник тог света, Америка, не само што против својих непријатеља не бира средства, већ ни њени ‘пријатељи’ не пролазе много боље... Али западни свет показао је своје право лице још пре годину дана, када су једни од других отимали дефицитарну медицинску опрему“.
„Непостојање солидарности међу овим партнерима могли смо да приметимо и раније — приликом економске кризе, мигрантске кризе, на почетку пандемије... Тако да је сада само настављен овај тренд. И управо због тога поједине чланице Европске уније, чије власти имају политичку вољу која је за то потребна, крећу самостално у набавку вакцина, мимо Брисела“, напомиње Слободан Јанковић.
Геополитичка (не)прилика
„Пандемију ковида-19 америчке власти доживеле су као своју геополитичку прилику да остваре доминацију над својим противницима“, наглашава Срђан Перишић.
„Међутим, била је то погрешна процена — нису западне фармацеутске корпорације прве произвеле вакцину, већ је то учинила Русија. А то је Запад доживео као удар на своју моћ и доминацију. Па отуда и ови покушаји да спречи њену употребу широм света“.
Све безуспешнији покушаји, иначе, имајући у виду да је (до ове среде) већ 56 земаља широм света почело да користи руску вакцину против ковида-19, и тај ће списак наставити да расте чак и унутар ЕУ.
„Како буду увиђале да нема другог решења, чланице ЕУ све више ће се окретати ка страни на којој решење постоји. Као Мађарска, која се окренула набавци руских и кинеских вакцина — упркос покушајима Америке да то спречи“, указује Слободан Јанковић, и закључује повлачећи паралелу између данашње ситуације и оне од пре нешто више од 30 година, када се последњи пут светски поредак мењао из корена:
„Када се ближио свом крају, Совјетски Савез постајао је све ригиднији, а Запад све слободнији и отворенији како се ближио победи у Хладном рату. Данас је ситуација обрнута; на Истоку је укупна атмосфера неупоредиво лагоднија, док је Запад тај који се понаша све затвореније и агресивније“.
Прочитајте још:
