Агресија у име хуманости и напретка
„Агресија на другог је хумано и правно недозвољена, али уз помоћ манипулације, обмањивања, лажи, она лако може да се спроведе и да добије легитимитет. И да се сматра прогресијом и чином у име хуманости и напретка, у име највиших цивилизацијских циљева. А кад се открије да је све то на лажима – за жртве бива касно“, каже наш познати антрополог а поводом књиге „Еволуција културе“ чији аутор, угледни генетичар Луиђи Лука Кавали Срофца, говорећи о култури као скупу знања и иновација, утврђује како она утиче на наш живот и какве промене у њему ствара.
Полазећи од става да су историја и еволуција кључне за разумевање садашњости, Сфорца према Јовановићевим речима, нуди ново разумевање онога што је култура, говорећи о иновацијама, различитим традицијама, утицајима генетског материјала као и друштвеног контекста у стварању и обликовању човека.
Осми дан стварања света
„Ако је Бог стварао свет и човека седам дана, онда је човекова мисија којом почиње да ствара себе и своју културу - осми дан стварања света. То је несумњиво оно што нам је дато као креативни потенцијал да бисмо превазилазили сва наша природна ограничења, да у том простору изван граница конституишемо себе“.
Да је Сорцина књига један од добрих начина за разумевање културе као „свеопштег скупа знања и иновација“ и оног што човек „узгаја“, Јовановић потврђује и напоменом да је реч о високо етичком приступу, различитом од оног честог присутног који - у одговорима на нека важна питања – остаје једнодимензионалан.
„У таквим књигама често има више политике, идеологије и моде, него праве науке. Сфорцина књига је другачија, јер покушава на синтетичан начин да одговори на оно што је суштински везано за човека: његово биолошко наслеђе, али и оно што човек ствара – а то је култура“, каже Јовановић.
О необичној студији која, пратећу културну еволуцију, покушава да одговори на суштинска питања ко смо, шта нас обликује и на који начин, али и како ми обликујемо свет и да ли је у том обликовању доминантније генетско наслеђе или друштвени процеси – Јовановић каже да је њен аутор озбиљно истражио многe преплете генетског и друштвеног, доказујући између осталог и научну неутемељеност једног од најпогубнијих „изума“ новог доба – расну теорију.
Технолошки напреднији није и генетски способнији
„Кад је реч о еволуцији и наслеђу, ми имамо у културној историји, у политици, а и у слободним интелектуалним размишљањима став који је отишао и до неких патологија: мислимо да је човек биолошки различит, па су се тако јавиле и расне теорије које су нанеле највећа зла човеку у 20. веку. То је став неког ко мисли да је - уколико је културно или технолошки напреднији од оног који не користи ту технологију – он уједно и генетски на неки начин способнији, виши и да самим тим има и већа права на животни простор.“
Антрополог Јовановић додаје да се са становишта те технолошке супериорности - долази до права за владање другима.
„То је тај не само колонијализам него и неоколонијализам који сматра да са становишта моћи може да влада и да управља не само ресурсима и земљом и да преобличава културу другог, него и да тог другог ставља у потчињен положај, да му служи, буде роб...“, подсећа наш саговорник.
Трапави нови тренд политичке коректности
Говорећи о уочљивом „новом тренду“ да се све што је било везано за другог – људе друге боје коже, друге културе, другог пола – на неки начин доведе у равнотежу, Јовановић напомиње да је тај тренд проистекао из политичке и културне коректности али, додаје, и да се све у вези тога – ради трапаво.
„Ми видимо како ту колонијалну и неоколонијалну свест сада на неки начин гризе савест и како покушава да исправи оно што је чинила. Сада се у тој политичкој и културној коректности много тога чини доста трапаво, уништавају се чак и културни трагови о неким поступцима чак и из непосредне прошлости“, сматра наш саговорник.
Оно што је за њега несумњиво, а што потврђује и Сфорцина „Еволуција културе“ јесте да – када је о човековој биолошкој датости реч - говоримо искључиво о генетској идентичности.
„ Не разликује се човек по томе на ком је месту земљине кугле успоставио своју културу. Човек је човек, без обзира на боју коже, културу, начин мишљења, склоности... Човек је идентичан и то је оно што је заправо константа која се и генетски потврђује“, недвосмислен је Јовановић.
Ипак, напомиње, није довољно само да се неко роди са одређеним даровима, будући да на човеково обликовање и самопотврђивање утичу снажно и друштвене околности.
Таленат и непотврђени геније
„Несумњиво је да је оно што доносимо рођењем само једна од претпоставки нашег изграђивања као људских бића. Није довољно само да се неко роди са одређеним претпоставкама, талентом , генијалношћу или неком природном даровитошћу. Неопходно је да се то потврди, а у томе је човек зависан од своје околине. Јер, уколико не дође до потврђивања, тај таленат заувек може остати непрепознат . Толико је непотврђених генија, толико песника који остају на маргини, па чак и са жигом недовољно добрих за ту средину, само зато што нису препознати. Узмите на пример Теслу – да је остао тамо где је рођен, он би у позним годинама био жртва једног расистичког погрома. А да не говоримо да његови изуми не би били препознати у таквој средини“, наводи Бојан Јовановић.
Уз констатацију да научно одбацивање расне теорије не значи да расизма даље неће бити, Бојан Јовановић, говорећи о трансмисији идеја у данашњем свету, каже да је та слика – мало замућена.
Замућена слика и цивилизацијске сенке
„Данашња слика је мало замућена, али уколико имамо критични однос према нашој стварности видећемо да су те цивилизацијске сенке које видимо оно што показује тамну страну људске природе. Са њом човек долази у конфликт са становишта неких хуманистичких начела, али кад је у питању његов просперитет - лако даје потврду и саглашава се са највећим злочинима који се чине у име наводног добра. Човеку остаје да научи лекцију природе да у самостварању не сме да изневери природни принцип, он је ту да га усавршава. И то тако да не доводи у питање живот на планети, а поготово највећу вредност – људски живот“, закључује антрополог Јовановић.
