Када је, средином фебруара, после најаве још једног новог круга санкција Европске уније Русији, Лавров упозорио да ће доћи до потпуног прекида њихових односа, и притом напоменуо да Русија „не жели да се изолује од глобалног живота“, али да „мора да буде спремна на то. Ако желите мир, припремајте се за рат“, изазвао је бурну реакцију својих колега из водећих чланица Европске уније.
Они су, пренео је тада „Ројтерс“, речи министра иностраних послова Руске Федерације назвали „узнемирујућим и несхватљивим“.
Константна деградација
Насупрот томе, месец и по дана касније, у телевизијском разговору с Вјачеславом Никоновим — унуком Стаљиновог министра спољних послова Вјачеслава Молотова — и Дмитријем Сајмсом, председником Центра за национални интерес из Вашингтона, Сергеј Лавров не оставља утисак човека који је имало узнемирен онако несхватљивим развојем догађаја; напротив, делује да је помирен са баш таквом судбином и, штавише, ободрен у маниру некога ко је коначно прозрео трикове опсенара који га је предуго обмањивао и сад тачно зна шта му је чинити.
Те се и зато не смеју, као израз недипломатског претеривања или чак страха у коме су велике очи, релативизовати или занемарити упозорења Сергеја Лаврова о „константној деградацији инфраструктуре одвраћања у војно-политичкој и стратешкој сфери“, и о „срамној и неприхватљивој реторици“ председника САД Џозефа Бајдена и његових сарадника с којима се „тешко може озбиљно разговарати“. А притом је „све и много озбиљније од пуке реторике“.
А опет, опоменуће шеф руске дипломатије, са упадљивом дозом самоуверености али без разметљивог бусања у груди, „шта још могу да нам ураде? Колико добро они уопште познају историју?“. Политика притиска на Русију, која је отпочела још у време Барака Обаме и коју је Доналд Трамп покушао да промени „али му није било дозвољено да то учини“, нагласио је Лавров, „нема шансе да успе“.
Газда се вратио
Отприлике је толика, према његовој процени, и вероватноћа да ће Европска унија у односима с Русијом почети да гледа своја посла уместо да поступа у складу с туђим, то јест, америчким стратешким интересима.
Па зато Сергеј Лавров, с презиром који није ни покушао да сакрије, указује да су ови НАТО савезници „јасно одахнули са задовољством када је Бајденова администрација заменила Доналда Трампа. Сви су били срећно што поново имају некога да им каже шта да раде.
Емануел Макрон још повремено узалудно покушава да спомене иницијативу о стратешкој аутономији Европске уније, али нико други у Европи не жели чак ни да разговара о томе. Готово је, газда се вратио... Без преседана су изјаве начињене током недавног виртуелног самита ЕУ са Џоом Бајденом. Не сећам се да сам икада раније чуо таква заклињања у верност... Ако је Европска унија изабрала да игра не-самосталну улогу у међународној арени, то је њено право. Ми ништа не можемо да учинимо поводом тога... Нећемо да куцамо на закључана врата“.
Русија и Кина
Тим пре што се на другом крају света налазе врата која су широм отворена за сарадњу на равноправним основама. „Наш однос с Кином“, објаснио је Лавров, „потпуно је другачији од традиционалног војног савеза... То нам и није циљ. У извесном смислу, имамо чак и ближу везу“.
А „они који се Кини и Русији обраћају без дужног поштовања, или нас гледају с висине или нас вређају, само су безвредни политичари и стратези“, напоменуо је Лавров, и подсетио да се „сви сећају речи Хенрија Кисинџера да Сједињене Државе треба да имају односе с Кином који су бољи од односа између Кине и Русије, и обрнуто... Многи сад оцењују да су Сједињене Државе починиле огромну стратешку грешку истовременим наступом против Русије и Кине, чиме су катализовале њихово зближавање“.
Дијалог на равноправним основама
Значи ли то да је Русија, барем за догледно време, одустала од идеје поправљања односа са Западом? Колико су заправо дубоки, и којем циљу треба да послуже, односи Русије и Кине? И зашто је Сергеј Лавров свој интервју „Првом каналу“, у коме је прецизно описао руски поглед на апсурдно опасну игру шибицама у данашњем свету, окончао оценом да Сједињене Државе само једна одлука дели од ситуације каква је била у Совјетском Савезу?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили дописник „Вечерњих новости“ из Москве Бранко Влаховић и уредник у „Политици“ Бојан Билбија.
„Иако не затвара врата дијалогу, Русија неће да клечи и да моли Запад да поправе односе“, тумачи Бранко Влаховић главну поруку коју је упутио Сергеј Лавров. „Као што је у више наврата и Владимир Путин поручио — разговор је могућ само на равноправној основи, а никако са позиција силе“.
Подсећајући да је овакав став Путин по први пут јавно изразио још 2007. у свом чувеном говору на Минхенској безбедносној конференцији, Бојан Билбија указује да је, „иако неопходан, дијалог Русије и Запада у данашњим околностима потиснут у други план. А све више бриге изазива могућност да дође до сукоба негде на широком простору од Балкана до Балтика, преко Кавказа, Украјине... И све то уз константно нарастање тензија и пропаганду која их додатно подстиче“.
„Постоји једна ружна инерција у америчком понашању. Они никако да се освесте и да схвате да са данашњом Русијом не могу да комуницирају као што су навикли током деведесетих година. Лавров им је то сад и отворено рекао, и управо тај тон којим им се обраћа, уз поруку да не рачунају на било какво попуштање, и представља главну новост у односу Москве према Вашингтону“, напомиње Бранко Влаховић.
Упозорење Америци
Американци покушавају да зауставе „геополитички точак“ над којим губе контролу, указује Билбија, и у том контексту повезује питања могућег обнављања сукоба у Украјини и довршетка изградње гасовода „Северни ток 2“: „Идеја се састоји у томе да се подстакну сукоби у Украјини, што би онда било искоришћено као разлог за одустајање од 'Северног тока 2' и, последично, за раздвајање чланица ЕУ и Русије на дужи временски период“.
С друге стране, уверен је Бранко Влаховић, „рата неће бити“, и за ту прогнозу нуди разложно оправдање: „Американци су навикли само да ратују са много слабијима од себе. А Русија им је, са својом војном силом, не само равноправна, већ је у многим аспектима постала и супериорнија“.
Те и зато, поред фактора као што је продубљивање свеобухватне сарадње Русије и Кине, закључује Бојан Билбија, „и Хенри Кисинџер и други заговорници реалполитике у међународним односима и упозоравају Америку да одустане од покушаја да се Русији обраћа с позиције силе јер то ни до чега доброг неће довести. Зато су и позвали Бајдена да сагледа реалне америчке интересе, јер ће се наставак конфронтативног приступа на крају лоше завршити по саму Америку. Бајден је, међутим, одлучио да њихов савет не послуша...“
Прочитајте још:
