Очување територијалног интегритета Украјине и даље је теоретски могуће и одређено је Минским споразумима. Украјина, чије се постојање још увек узима у обзир, недвосмислено треба да буде неутрална и савезна (конфедерална), треба да одустане како од унутрашње, тако и спољне русофобије. Тај програм до одређене мере подсећа на судбину послератне Немачке, што није случајно.
Председник Русије Владимир Путин формулисао је три забране које дефинишу немогуће за Украјину:
-нећемо дозволити да се украјински део Донбаса на силу угуши;
-у случају офанзиве, номинална држава Украјина ће бити ликвидирана;
- Запад не може користити ниједну од формално независних „република“, које су се отцепиле од Русије приликом распада СССР, не само Украјину, за наношење штете Русији;
Данас Украјина не поштује Минске споразуме, али не одлучује ни да се повуче из њих. Наравно, украјинска офанзива на Донбас значиће неповратно повлачење Украјине из Минских споразума, а самим тим и фактичко одустајање од територијалног интегритета.
Осим украјинског питања, у том случају ће се решавати и питање заштите руских држављана. Та околност нема никакве везе са Минским споразумима и Русија ће деловати у оквиру сопственог суверенитета, не осврћући се на дипломатију.
Нацистички механизам агресије
Међутим, руска страна оправдано примећује опасност која долази од Украјине не само за држављане Русије који се налазе у украјинском Донбасу, него и претњу за руске територије које граниче са Украјином. Та претња јасно проистиче не само из директних изјава представника украјинског руководства, него и из врсте украјинске милитаризације, која је заснована на специфично нацистичким механизмима агресије. Притом, фашистички начин спровођења фактичке диктатуре у Украјини се користи за мобилизацију становништва не само у сврху спровођења унутрашњих реформи (гушење руског језика, продаја земље и слично), него и за велику спољну агресију.
Због тога јасно морамо знати разлике између фашизма и нацизма који захтева од целокупног становништва фашистичке диктатуре да прихвати комплекс расне супериорности и да је практично реализује у „народном“ рату против других народа. Ликвидација таквог нацистичког друштва захтева не само уклањање врха његовог руководства, него и чишћење самог народа од нацистичког утицаја и увлачења у нацистичку идеологију и праксу.
Управо такав случај представља Украјина која је положила масовну нацистичку заклетву кроз наизглед пријатан политички вектор „стремљења у Европу“, у контексту кога се „европско“ недвосмислено тумачи као знак расне супериорности.
Терор власти и украјински нацизам
У ствари, не доводи се у питање фашистичка природа социјалне организације становништва у Украјини. Власт је одавно изгубила везу са законом и уставом. Јасно је да ниједан становник Украјине или особа која се нашла на њеној територији не може рачунати на уставну заштиту. Власт се спроводи терором, односно застрашивањем неистомишљеника које спроводе бројне националистичке оружане формације које систематски подржава Министарство унутрашњих послова Украјине.
Украјинска репресивна држава користи многобројне „ескадроне смрти“ као што су „Азов“, „Десни сектор“, батаљон „Торнадо“. Репресивни судски систем у Украјини игнорише злочине националистичких терориста и подиже лажне оптужбе против њихових противника.
Спроводи се систематско величање нацизма и практикује се антисемитизам, и то не само у форми ритуала, него и укључивањем биографија нацистичких ратних злочинаца и њихових верзија историјских догађаја у обавезне образовне програме, културну политику, садржај медија.
Телевизије се затварају незаконитим наређењима председника Украјине уз „организациону подршку“ терористичких група. Новинари се хапсе и држе у затворима због измишљених оптужби ( на пример, Кирил Вишински).
Дакле, нацизам је највиши степен фашизма, а украјински фашизам је добио нацистички развој кроз седмогодишњи рат у Донбасу и припремом за рат против Русије, који је потребан САД, али који се потпуно уклапа у идеологију владајуће украјинске елите.
Украјински нацизам ратује у Донбасу против руског народа који живи на територији Украјине. Украјинске формације убијају не само војнике са оружјем у рукама, него и све цивиле без разлике, укључујући жене, децу, старије. Тиме је јасно дефинисан циљ – потпуно физичко чишћење територије од Руса у Донбасу.
Украјинска расна доктрина
Расна доктрина је срце расизма и она поткрепљује измишљено „право“ на неограничено насиље представника одвојене етничке заједнице против било којих других заједница, од појединих група до народа.
У том погледу, украјинска расна доктрина ни на који начин не заостаје за расном доктрином Гобино – Розенберг – Хитлер, која је предвиђала геноцид не само над Јеврејима и Ромима, него и Русима и другим словенским народима, претварајући преживеле у доживотне робове.
Након одустајања од уставног начина функционисања државне администрације услед преврата у фебруару-марту 2014. године украјинска расна доктрина је једина основа за централну власт у Кијеву, као и за употребу Оружаних снага и терористичких формација против руског становништва у Доњецкој и Луганској области.
За седам година рата који су започели, украјински нацизам је починио готово читав низ злочина које је квалификовао и осудио Међународни трибунал у Нирнбергу и Нирнбершка суђења од 1946. до 1949. године.
Украјински нацизам не само да је прогласио Украјину за непријатеља Русије, него је и открио и своје „територијалне апетите“ према Кубању, руском Донбасу и другим руским регионима. Притом се не крије да ће у рату против Русије Украјина користити наводни фактор унутрашње политичке нестабилности у Русији. Сама чињеница стратешке калкулације те врсте указује на стварну намеру коју руско руководство озбиљно схвата.
У случају напада на Донбас, неће бити довољно да се против Украјине употребе методе приморавања на мир, сличне операцијама против Оружаних снага Грузије 2008. године. Грузијско друштво, вођено националистичким мотивима, 2008. године ипак није било прошло процес нацификације, као што је случај у Украјини. Улогу нацистичке партије у Украјини играју имигранти из западних унијатских провинција, који су продрли у све системе политике, образовања, културе и оружаних снага и који су, према различитим проценама, повукли за собом до 40 одсто, а можда и више становника Украјине.
Осим опширног политичког рада на нацификацији, који се доследно спроводио након преврата 2014. године, украјинска нацификација се припремала стратешки, доследно и током читавог периода украјинске независности на идеолошком нивоу, кроз одговарајућу промену образовног, културног садржаја и социјалне политике. Данас су нацификоване готово све украјинске политичке странке, широк спектар јавних организација, медији.
Денацификација Украјине
У савременој украјинској верзији, специфичност денацификације у великој мери требало би да буде одређена „аморфном“ природом нацификације која је спроведена у периоду 1991-2021. године.
Сви који су добровољно учествовали у такозваној антитерористичкој операцији у Донбасу, сви који су је јавно подржавали и оправдавали њено спровођење требало би да буду кажњени и требало би да буду уклоњени са државних, политичких, правних и образовних функција. Из образовних програма и културне политике требало би да се заплене сви материјали који се квалификују као елеменат расне доктрине на основу наводне супериорности, намерног извртања историјских чињеница, недопустивост оцена у духу непријатељства, вређања, понижавања и мржње.
Потребно је забранити или распустити све организације које су на било који начин учествовале у војној агресији, пропаганди и промовисању украјинског нацизма.
Русија, као земља и народ који су фатално страдали од нацистичке агресије, може извршити денацификацију Украјине у оквиру своје војне јурисдикције (војног суда), не прибегавајући институцијама међународног правосуђа.
