Следећа станица – апокалипса: Бајденова администрација покреће Трећи светски рат

Случајно или не, свет је постао много опасније место откако је Џо Бајден званично ушао у Белу кућу 20. јануара, наводи Бриџ, аутор књиге „Поноћ у америчком царству“ у којој пише како корпорације и њихови политички службеници уништавају амерички сан.

Сад кад је парола „учинимо Америку поново великом“ уклоњена са америчке политичке сцене, први индикатори указују на глобалну политику прожету опасним сукобима, чак и потпуним непријатељствима која би могла да потпали „рат свих ратова“. Тренутно је на руском прагу једно од најопаснијих стајалишта дуж овог аутопута до пакла.

За просечног потрошача западне медијске нездраве хране, пат позиција између Украјине и Русије свела се на залогаје величине грицкалица, које се популарно продају потрошачима као „руска агресија“. Међутим, проницљивији купац нездраве хране откриће да је Москва у ствари непоколебљиво подржавала мировни споразум у Донбасу где већ седам година бесни грађански рат између проруских снага и Кијева. У међувремену, украјински председник Володимир Зеленски напустио је Мински протокол, мировни уговор из 2014. године, а 24. марта потписао је декрет којим се Украјина практично спрема за рат са Русијом.

И то нису једине незгодне истине о којима западни медији више воле да њихова публика ништа не зна.

Шестог априла, само неколико дана након што је Зеленски водио дужи телефонски разговор са америчким председником Бајденом, у којем је амерички лидер пружио „непоколебљиву подршку Америке“, Зеленски је позвао и генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга и изразио жељу Кијева да постане „картица“ војног блока предвођеног САД. Само случајност, зар не?

​„НАТО је једини начин да се оконча рат у Донбасу“, рекао је Зеленски, што је можда било најсмешније издање које је бивши глумац-комичар икада изговорио у својој каријери.

Оно што Зеленски не разуме је да је Кијев пион у вечитој „великој игри“ између САД и Русије. Тренутна битка нема везе са освајањем територија, реч је о борби за приступ уносном европском енергетском сектору. Вашингтон одбија да седи скрштених руку док Москва и Берлин стављају тачку на гасовод „Северни ток 2“, који ће, уколико се пројект оствари, довести до тога да испоруке природног гаса теку из Русије у Немачку преко Балтичког мора, без крајње непредвидивог украјинског посредника.

Одлучност Вашингтона да игра врховног судију јасно је изражена прошлог месеца кад је амерички државни секретар Ентони Блинкен рекао на маргинама састанка Столтенбергом да је тај гасовод „у супротности са безбедносним циљевима ЕУ“. Занимљиво је како Вашингтон чак и боље него Брисел разуме „безбедносне циљеве“ ЕУ. И пре него што је Немачка наговестила да је гасовод у њеном интересу, Блинкен је упозорио Берлин на „могуће санкције“ уколико пројекат пређе у фазу свечаног пресецања врпце. Другим речима, „слободна тржишта“ су дизајнирана првенствено у интересу америчких корпорација. Сви остали кандидати, посебно Русија, не могу учествовати.

Не само да би „Северни ток 2“ за ЕУ учинио непотребним скупи амерички течни природни гас, већ би претворио Брисел и Москву у најгору ноћну мору Вашингтона, односно блиске партнере са истинским подстицајем да очувају добре односе. Такав геополитички обрт догађаја имао би сав потенцијал да НАТО, на крају, учини застарелим, тако да Зеленски, милитаризирајући Донбас, ради прљави и изузетно опасан посао за Вашингтон.

Стратегија је очигледна – западни медији послушно ће поставити позорницу за потенцијални рат између „мирољубиве“ Украјине и „агресивне“ Русије, лажни наратив који се може показати довољно штетним да поништи „Северни ток 2“, истовремено задржавајући војну потрошњу међу субјектима НАТО на историјском максимуму. Оно што сплетка открива је спремност Вашингтона да ризикује избијање великог сукоба, можда чак и светског рата, како би одржао своју економску и политичку хегемонију над европским престоницама.

Русија, међутим, није једина војна велесила коју су Сједињене Државе одлучиле да антагонизују. Прошлог месеца, на првом састанку Бајденове администрације са кинеским званичницима, државни секретар Блинкен је, без ироније, оптужио Пекинг да „угрожава поредак заснован на правилима која одржавају глобалну стабилност“.

Блинкен је мислио на дуге и бурне односе Кине са Тајваном кога Пекинг сматра саставним делом земље. Како год гледали на тај сукоб, био је то запањујући приказ неспособности америчке дипломатије јер су односи између Вашингтона и Москве најгори у последњих неколико деценија. Да ли заиста Вашингтону требају два противника с нуклеарним оружјем истовремено?

Очигледан проблем Америке која држи предавања другим земљама у вези са њиховим унутрашњим пословима је лицемерје које одузима дах. Увређене кинеске дипломате нису оклевале да подсете америчке колеге на протесте покрета „Црни животи су важни“ и незаконите војне интервенције у иностранству. Заправо, мање од три недеље након Бајденове „затворене“ инаугурације, на којој су војници бројчано надмашили „угледне госте“ што није у складу са демократским традицијама, амерички разарач са крстарећим ракетама кренуо је кроз Тајвански мореуз у „мирљубиву мисију“ упркос кинеским претензијама на тој територији.

Непромишљени потез Бајденове администрације изнудио је реакцију Пекинга који је послао војне бродове близу Филипина. Иако је држава пацифичког архипелага дугогодишњи савезник САД, оданост Филипина дошла је под сумњу под председником Родригом Дутертеом, који се за војну опрему ослања на Кину и Русију уместо на Сједињене Државе. Ипак, Вашингтон у великој мери игнорише Дутертеове демонстрације самосталности, не одступајући од властитих империјалних интереса.

„Оружани напад на оружане снаге Филипина, јавна пловила или летелице на Тихом океану, укључујући Јужно кинеско море, покренуће наше обавезе према Уговору о међусобној одбрани између САД и Филипина“, рекао је портпарол Стејт департмента Нед Прајс.

Овај коментар показује како лако би ови изузетно опасни глобални сукоби могли да измакну контроли.

Да ли је свет заиста сигурније место са Америком, самопроглашеном „незаменљивом нацијом“, која се меша у послове других држава попут светског полицајца? Када се узме у обзир колико се САД мешају у туђе послове у име сопствене стратешке предности, аргумент не пије воду. Још више забрињава каква ће бити реакција Вашингтона када се једног сунчаног јутра у Карипском мору појави кинески или руски разарач услед позива да се брани циљ неке проглашене групе жртава било у Америци или у близини. Тада ће се америчко лицемерје заиста заокружити, преноси РТ.