И да није био супруг британске краљице, живот принца Филипа био би довољно богат. Заправо, женидбом и уласком у једну од најмоћнијих краљевских породица на свету, његов се живот стабилизовао и добио оно што се може назвати нормалним током.
„Грк сам, али…“
Рођен је као пето дете грчког принца Адреја и принцезе Алисе 10. јуна 1921, у краљевској палати Мон Репо на Крфу. Живот принца Филипа од почетка је био повезан са нестабилним политичким приликама које су потресале егејску краљевину у то време. Као деветомесечна беба постао је изгнаник, а као десетогодишњак остао је сам – мајка му је оболела и смештена је у санаторијум, отац отишао да живи у Монте Карло, а четири старије сестре су се удале.
Изгнанство, које дошло као последица Револуције од 11. септембра 1922, када је у Грчкој укинута монархија, обележиће његов живот до те мере да ће ретко говорити о својим грчким коренима и веома ретко посећивати родну земљу. У Грчкој је, након одласка у изгнанство први пут био 1950, заједно са супругом у званичној посети код грчког краља (и рођака) Павла и краљице Фредерике; други пут 1964, када је присуствовао венчању последњег грчког краља Константина, а неколико година касније учиниће брзу посету Грчкој како би извукао мајку из земље којом је владала војна хунта позната као „црни пуковници“. Последњи пут боравио је у Грчкој 1981, на сахрани краљице Фредерике.
Када су га у интервјуима новинари питали за порекло, ретко је давао одговоре. Чешће је себе сматрао Данцем него Грком, зато што је грчка краљевска породица данског порекла; ипак, током једног интервјуа, рекао је: „Грк сам, али…“, оставши недоречен.
Англиканац који се крсти као православац
Са православљем, принц Филип је, чини се имао другачији однос. Томе је, вероватно, допринела и његова мајка, која се, иако рођена у замку Виндзор као чланица британског огранка немачке племићке породице Батемберг (они ће током I светског рата променити презиме у Маунтбатен), била крштена у Англиканској цркви, као удовица замонашила и основала православни монашки ред. Док је, након успостављања диктатуре „црних пуковника“ у Грчкој, живела у Бакингемској палати, принцеза Алиса је често могла бити виђена у монашкој ризи. У палати је чак била уређена и једна капела за њу.
Алиса није била једина у својој породици која је пригрлила православље – урадила је то и њена тетка, Јелисавета, удата за једног од чланова руске царске породице. Штавише, Руска православна црква Јелисавету је прогласила за светицу, а Алиса почива поред ње, у Јерусалиму.
Ипак, принц Филип је прихватио услов да званично постане члан Англиканске цркве како би могао да се ожени краљицом Елизабетом. И поред тога, често се крстио на православни начин.
После дугог непрактиковања православља, чини се да принц Филип веру у којој је крштен поново открива као седамдесетогодишњак – из његовог дневника из деведесетих година прошлог века може се запазити да је нестрпљив да, иако је пре скоро пола века постао члан Англиканске цркве, поново открије своје православне корене.
Тако је барем о односу војводе од Единбурга према православљу 14. марта 1992. у листу „Спектатор“ писао новинар Гил Милтон. У чланку Милтон открива да се принц Филип током маја 1991. насамо састао са руским православним епископом у Лондону, да је планирао посету цариградском патријарху и Светој гори, као и посету московском патријарху.
Илустративно звучи цитат принца Филипа православној конференцији о екологији, одржаној 1991. на Криту:
„Православна црква је одувек знала да сваки облик верског изражавања, богослужења, молитве, прославе, проповеди, монашког живота или мистике, може пружити инспирацију за практичан одговор на еколошку кризу“.
Пут на Атос принц Филип ипак није предузео, али јесте његов син, принц од Велса и наследник трона, Чарлс, који је 1992, вероватно под очевим утицајем наглашавао потребу верске и оралне обнове Британије, а пример за њу видео је у обнови православља у Русији.
„Улећемо у понор изопачености, расипништва, пљачке, крађе, потпуног неморала. Једино место где можда видим почетак неке врсте регенерације је Русија“, истакао је он тада за руски часопис „Ден“.
Карађорђевићи кумови и рођаци
Као члан грчке краљевске породице, принц Филип био је у вези и са српским, односно југословенским краљевским домом Карађорђевића и то по два основа. Односи Виндзора и Карађорђевића почињу да се развијају почетком двадесетих година, када је будући британски краљ Џорџ VI, тада војвода од Кента, био кум на венчању краља Александра и краљице Марије. касније ће бити и крштени кум краљу Петру II и венчани кум кнезу Павлу и кнегињи Олги. Филипова супруга, краљица Елизабета II била је крштена кума престолонаследнику Александру.
Са друге стране, преко грчке краљевске породице, принц Филип је у родбинским везама са Карађорђевићима, јер је његова сестра од стрица, краљица Александра, била супруга краља Петра II и мајка престолонаследника Александра. Такође, и супруга кнеза Павла, кнегиња Олга, Филипова је сестра од стрица.
Карађорђевићи су чести гости на британском двору – тако је било на венчању принца Вилијама априла 2011, као и на прослави 73. годишњице брака принца Филипа и краљице Елизабете прошле године.
