Деловала је као свака београдска клинка док клати ногама и косом и пије лимунаду на Ташмајдану. Све док није посегла за шећером: "Јао, шта је ово?! Кафени шећер?! У гету, у Ораховцу, на Косову и Метохији где одраста, нема кафића, али у продавници, каже, има увек и брашна и шећера, а ово чудо - браон шећер, никада није видела.
И то није једино "чудо" које је једанаестогодишња Павлина први пут видела у Београду...
Србија је ову талентовану девојчицу упознала недавно, када је из свог Ораховца, у коме живи са преосталих 280 Срба, дошла на Маракану, да види где игра њен омиљени тим Црвена звезда.
Павлина обожава да игра фудбал и то као голман. Написала је писмо најдражем "колеги", а онда се десило њено прво београдско чудо.
Слика Павлининог сусрета са голманом Звезде Миланом Борјаном многима је натерала сузе на очи. Павлина се тресе док нам препричава тај сусрет:
"Не могу да вам опишем тај осећај, не знам да ли можете да схватите ту моју љубав према Борјану. Нисам се ни надала да ћу га видети, нисам се надала ни да ће видети то писмо, али када сам схватила да га држи на полици где су му иконе, стварно сам се изненадила. Он се чак и сликао са тим мојим писмом. Рекао је, кад буде имао прилике, да ће обавезно доћи у Ораховац. Обећао ми је да ће доћи".
Павлина игра фудбал од пете године, сестра је, каже, научила да брани и да навија за Црвену Звезду. Сањала је да постане као Борјан, али у Ораховцу нема где да тренира.
"Имамо једно игралиште, али су нам га узели Шиптари. Када видимо да њих нема, одемо да се играмо. Жељни смо игре. Ако нас виде, бацају стаклене флаше поред голова и по целом игралишту. Мене то стварно изнервира, морам да се склоним од гола, јер не смем да браним ако је доле стакло. Док сво то стакло сакупимо, тад падне мрак и немамо више времена. Тако скоро сваки дан, немамо времена за игру".
Као и свим њеним вршњацима у Ораховцу, Павлинин живот одвија се у једној улици, али она има срећу што поред фудбала има још једну велику љубав – музику.
Има и велику породицу. Тата ради, а мама је увек ту. Павлина је поносна на своју нову улогу, однедавно је тетка.
Никада није била у позоришту, па смо се упутили у Мало позориште „Душко Радовић“, да макар види како изгледа.
Успут прича, као навијена, има три сестре и једног брата, Јована има 24 године, студира, сад је на оном, „како се оно зове – мастер“, чекају да се запосли, каже. Анђелија има 23, удала се, Павлина је тетка једној Магдалени. Најмлађи брат Петар има 6 година. Има и сестру Слободанку, Цока има 19.
"Она такође уме да пева, али не уме да пева песме као ја, већ забавне, ја волим да певам народне песме, волим да се бавим музиком, обожавам да свирам".
Застала је, поново се десило чудо. Позориште. Сцена.
"Вау, како је лепо овде!", ускликну.
Врти се у круг и одмах распевава, цени да ће јој глас у том великом простору одлично звучати.
Клавир од манастира Високи Дечани
Прича да је ово за њу време чуда, јер јој се недавно догодило још једно, добила је клавир од манастира Високи Дечани.
"Фондација "Делије", која ме је и позвала на Маракану, обратила се манастиру Високи Дечани, оцу Исаији и његовој групи "Осмех на дар". Да тог човека нема, ја не бих имала клавир! Веома брзо је стигао, стварно сам се изненадила. А док је трајала та акција сакупљања новца, ја сам правила захвалницу оцу и Дечанима. Написала сам да ћу, кад порастем, учинити нешто баш лепо за њих, као што је манастир мени учинио нешто добро, што су ми купили клавир".
О свом другом таленту прича самоуверено, као о нечему што се подразумева. Сања да упише музичку школу у Косовској Митровици. Омиљена песма јој је "Зајди, зајди", а пре ње је само једна "Ораховцу башто рајска".
View this post on Instagram
"Сада имам професора који се зове Немања Ђорђевић, он је професор клавира. Када немам услове да идем код њега у Лапље Село, чујемо се преко зум апликације. Не знам како ово да вам објасним, кад се заврши час, ја сам веома тужна. Некако, једва чекам да крене нови час".
Пева Павлина, ори се по позоришту. А кад су је чули људи из “Радовића”, одмах су је позвали да им буде специјални гост па је тако у Београду погледала и своју прву представу.
Лепше у Ораховцу него у Београду
На питање, да ли би волела да живи у Београду, јер би тако могла да игра фудбал, можда и у Звезди, да сваки дан иде на часове клавира, одговара негативно, мисли да је тренутно у Ораховцу бољи живот. Док прича о томе, делује као да није девојчица од једанаест година.
"У Београду, само ми се свиђа Храм Светог Саве, јер сам тамо била, много ми се свиђа, посебно једна велика просторија. А то што ми се Београд баш и не свиђа је због људи и возила. Они не обраћају пажњу на друге, људи гледају само себе. Само причају о послу и како зарађују новац. Код нас у Ораховцу, када би неко дете пало или неки човек, ми бисмо сви пришли, а ево овде, да човек падне на сред пута, не би обраћали пажњу, сви само гледају себе...“
Видела је и света, каже, била је у Црној Гори пре неколико година, преко школе. Баш јој се свидело. Сада је дошла у Београд да направи пасош - "Светосавско звонце" води је на Крф на летовање. Једва чека!
"Тамо ће ићи и једна глумица која се зове Дара из Јасеновца. Једва чекам да је видим! И не само њу, чула сам да тамо има школа за глуму и певање, а ја баш желим да идем у школу за глуму".
Сања само ново игралиште
Питам је има ли још неку жељу у Београду, да ли сања неко ново чудо.
"Да скупимо паре, да изградимо салу, да нас не би узнемиравали Шиптари, да ту имамо физичко и да се играмо после школе. Моја жеља је да само у животу будем срећна, не само ја, него и мој народ, мој Ораховац, моји другари. Да се не свађамо више са Шиптарима, то ми је једина жеља. Не морамо баш да се спријатељимо, али да рецимо играмо фудбал заједно".
Растајемо се са Павлином. Отрчала је, као метак, низ парк ка цркви Светог Марка, где је чека мама.
У џепу капута мрвила сам "кафени" шећер.
