Чувени руски глумац Сергеј Никоњенко прославио је овог месеца јубиларни – 80. рођендан. Име му је дала мајка по славном песнику Сергеју Јесењину, кога је изузетно поштовала и волела. То је, у великој мери, и одредило животни пут овог глумца, који је чак основао и музеј у част великог песника.
Игром судбине Сергеј Никоњенко је рођен и одрастао у истој згради у којој је скоро две и по деценије живела Ана Изрјаднова – прва Јесењинова супруга и мајка његовог сина првенца – Јурија.
У заједнички стан, у центру Москве, Ана се уселила након што се растала са Јесењином, па песник овде није никада живео, али је често навраћао како би посетио своју бившу жену и сина.
И песников син је страдао од бољшевичке власти
По једној верзији, управо у овом стану је и ухапшен песников 22-годишњи син Јуриј, кога су 1937. године стрељали због лажних оптужби за контрареволуционарне активности и за припрему атентата на Стаљина. Комшије причају да је Ана водила скроман и повучен живот после хапшења свог сина, јер се бојала да ће и њу „одвести“. Јуриј је постхумно рехабилитован 1956.
Након његове смрти, овде је, од октобра 1938. до априла 1939, заједно са бившом снајом живела и Јесењинова мајка – Татјана Фјодорвна.
Деценијама је ово био заједнички стан у коме је истовремено живело више породица, а после смрти последње власнице потпуно је опустео и претворио се буквално у руину насељену бескућницима, који су усред стана палили ватру како би се згрејали. Стакла на прозорима су била разбијена, под је пропао, зидови су били уништени.
Тако је било све до 1994. године, када су глумац Сергеј Никоњенко и његова супруга, такође глумица - Катарина Вороњина, након добијања потребних дозвола, реновирали стан, а потом отворили музеј и основали Јесењинов културни центар.
Током година урађено је много: прикупљен је велики број експоната, уређена је експозиција. Никоњенко своју колекцију допуњава већ пола века. Путовао је по земљи трагајући за свим оним што је везано за славног песника и откупљујући његове личне ствари, фотографије, документа.
Поклони музеју се могу избројати на прсте једне руке. Једна жена-посетилац музеја је, на пример, донела чашу из које је Јесењин волео да пије док је живео са Исидором Данкан у московском стану, на Пречистенки.
Сергеј Никоњенко је у младости веома личио на Јесењина, у тој мери да су многи предвиђали улогу Јесењина. Коначно, то се и догодило почетком седамдесетих, када је заиграо у филму „Певај песму, песниче“, режисера Сергеја Урусевског.
Совјетски режисер и сценариста Михаил Ром, који је гледао Никоњенкове пробе, док се спремао за улогу Јесењина, чак му је и рекао: „Видео сам Јесењина уживо, био је баш такав“. Кажу да је физичка сличност глумца и песника била запањујућа и да је публика чак мислила да су у сродству.
Златокоси, омиљени песник
Поред филмова о кратком али бурном животу великог руског песника Сергеја Јесењина, снимане су и серије, а написане су и многе књиге. За њега се везују бројне контроверзе. Био је бунтовник, револуционар, боем. Пио је, тукао се, мењао жене, проводио време у затвору, а истовремено је пленио појавом, лепотом, харизмом и пре свега, својом поезијом у коју је изливао своју душу. Емотиван, занесен идеалима, вечити златокоси дечак, сањар, био је заљубљеник у Русију, природу и руско село, одакле и сам потиче и о чему је много писао, иако је од ране младости живео и стварао у велеградима – Москви и тадашњем Петербургу, касније Лењинграду.
Иако је у почетку свесрдно подржавао револуцију, јер је веровао да ће она помоћи да се Русија претвори у сељачки рај, касније се, као и многи његови надарени савременици, разочарао и одлучно је критиковао све оно што је сматрао лошим.
Жене су га обожавале као човека ретке лепоте и као надареног песника, али је највише пажње изазвао његов брак са 18 година старијом америчком играчицом Исидором Данкан. Волеле су га жене попут руске глумице Зинаиде Рајх, и песникиње и преводиоца Надежде Вољпин, којима је био и ожењен и које су му децу родиле. Лудо га је волела и новинарка Галина Бениславска, која је годину дана након његове смрти извршила самоубиство на његовом гробу. Последња супруга славног песника била је Софија Толстој, унука великог руског писца Лава Толстоја.
Крвљу писана порука
Своје последње стихове „Довиђења, друже, довиђења“ Јесењин је написао непосредно пред смрт, својом крвљу, јер му је понестало мастила. Према званичној верзији, велики руски песник је у ноћи између 27. и 28. децембра 1925. године у једном лењинградском хотелу извршио самоубиство, али су се касније појавиле приче да је заправо убијен. Било му је свега 30 година.
Иза њега су остала вечно да живе његова дела. Важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих руских песника.
Више о Јесењину и његовој мистериозној смрти погледајте у Спутњиковој емисији „Мој поглед на Русију“ са Љубинком Милинчић:
