Томе доприносе и крајње опречне прогнозе. Пре четири године постављало се питање да ли партија Еди Раме може самостално освојити натполовичан број мандата и сама формирати владу?
Сада је другачије. У зависности од агенција које су радиле истраживања и наручилаца, разликују се и претпостављени рејтинзи! Испитивања јавног мњења показују да листа владајућих Раминих социјалиста може освојити 39-45 одсто гласова, опозиционе демократе Љуљзима Баше између 30-45 одсто, док такође опозициони социјалисти из покрета за интеграцију које предводи супруга актуелног председника Иљира Мете рачунају на 5-11 одсто мандата.
Пада ли Рама?
Невероватно је да су осцилације толике у држави која реално има испод три милиона становника, те да потенцијални резултати две опозиционе групације остају овако „неухватљиви“. Зато је вероватно да се са овим бројкама манипулише.
У сваком случају, може се закључити да је Еди Рама свој зенит прошао. У прилог му не иде ни традиција, пошто од увођења вишестраначја нити један кандидат није успео да победи на изборима и по трећи пут. Од тога колико ће успети да заустави или успори пад оверења међу бирачима зависи и његов резултат.
Природно, Рама у кампањи истиче резултате, ослањајући се пре свега на рекламирање завршених инфраструктурних радова који ће „преобразити лице Албаније“. Међутим, са друге стране, изазови са којима се суочавају албанска економија и албанско друштво, као и проблеми са којима се суочава Еди Рама, драстично смањују шансе за успех његове кампање.
Што се првог тиче, ту постоје две групе изазова – системски и изазвани пандемијом. Системски проблеми су спор и недовољан прилив инвестиција, висок и континуалан спољнотрговински дефицит, незапосленост и непрестано „одливање“ становништва (дуго је прва дестинација емиграната била Италија, сада је то Немачка) по чему је Албанија међу европским рекордерима. Тобијас Ритерсхоф, рецимо, наводи да је само 2019. године земљу напустило око 360.000 људи!
Хронично незадовољство грађана
Сплет ових фактора створио је депресиван амбијент у којем се живи и ради, те је и незадовољство постало хронично. Проблеми изазвани пандемијом везани су за пад економских активности и у секторима који су „добро стајали“, попут енергетике (пад цена нафте и нафтних деривата) и туризма (приходи од туризма су преко милијарду и по евра годишње, Албанија је постала тражена дестинација на неким тржиштима, па су и инвестиције везане за туризам биле задовољавајуће). Окосницу албанске економије чине мала и средња предузећа (запошљавају око 80 одсто од укупног броја радно ангажованих), слабо отпорна на овакве кризе, па се и те како осетила неликвидност након „једне лоше године“.
Не треба заборавити и да је земљу у новембру 2019. године, свега неколико месеци пре почетка „пандемијског стања“, погодио разоран земљотрес (са епицентром у Драчу) и произвео велику штету. По обичају, обећања о помоћи са стране било је много, али се на крају испоставило да ту штету, пре свега и како знају и умеју морају санирати сами Албанци.
Углавном, и санирање ових последица допринело је да јавни дуг почне нагло расти током 2020, до краја године већ је био премашио 90% бруто друштвеног производа, према проценама љубљанског ИФИМЕС –а данас је и већи од 100 одсто. Дакле, простора за нека нова задуживања нема, неопходне су мере штедње и фискалне консолидације.
Што се овог другог тиче, за имиџ Едија Раме то је далеко важније и пресудније. И то не само на домаћем терену, већ и у међународном окружењу. Иначе, критичари спочитавају Рами да је неспретним мерама, пре свега промовисањем модела јавно-приватних партнерстава директно утицао на неконтролисани раст дуга, а да су истовремено домети таквих аранжмана остали упитни. Осим избијања афера и прича о корупцији које су сустизале једна другу.
Која је цена резултата?
Негде ће се изградити путеви, негде други инфраструктурни објекти, али – по којој цени? Када ће се и како уложено вратити? Ипак, то није ни „пола јада“ за актуелног председника Владе. Кључна битка коју води тиче се одговарања на бројне оптужбе о везама са нарко-мафијом.
У „индустрији канабиса“ и шверцу „тежих наркотика“ (албанска мафија већ контролише уносна тржишта у западноевропским земљама – Холандији, Белгији, Шпанији, Чешкој, такође и значајне делове немачког, аустријског, скандинавског...), према проценама, врти се око 4 милијарде евра годишње. Или, два и по пута више него у туризму. Или, то износи око 30% бруто друштвеног производа.
О везама државних званичника са организованим криминалом последње три године извештавали су немачки и италијански медији. И ту се пре свега мисли на оне четири милијарде које је неопходно „опрати“ и „легализовати“, сумња се најпре кроз инвестиције у некретнине. Тим новцем се изгледа купују и гласови, због чега се опозиција решила на бојкот претходних локалних избора.
Еди као Мило
По много чему, зато, позиција Едија Раме подсећа на прилике у којима се нашао Мило Ђукановић пред парламентарне изборе. Са незадовољним грађанима „за вратом“ који су спремни и на масовне протесте (последњи су се одиграли у децембру 2020), насупрот организоване опозиције која је уопште не жели да има било какве контакте са влашћу (уз то, Баша је израстао у лидера и кандидата за новог премијера), без било каквих реалних предлога и одрживих решења за галопирајућу економску – социјалну кризу и са очајним имиџом у иностранству, Еди Рама је постао превелико оптерећење за албанску политику.
Чак и ако би неким случајем успео да освоји више од оних максимално прогнозираних 45 одсто, те некако скрпи тесну скупштинску већину, тај резултат би аутоматски био оспорен од стране опозиције, а могуће је и од стране међународне заједнице. Једноставно, Рамина реч сада мање вреди, теже му је да се брани него, рецимо, 2019. године током „великог лома“ са локалним изборима.
Албанија је пред избором, а изгледа и пред политичким потресима.
Прочитајте и:
