https://sputnikportal.rs/20210524/sta-slusas-vlada-dzet-o-vremenu-kada-je-imati-ploce---znacilo-sve--1125428312.html
Шта слушаш? Влада Џет о времену када је имати плоче - значило све
Шта слушаш? Влада Џет о времену када је имати плоче - значило све
Sputnik Србија
Прва два питања када неког упознаш била су како се зовеш и шта слушаш. Нове генерације живе у новом ритму, новом начину поимања света. Некад је имати плоче... 24.05.2021, Sputnik Србија
2021-05-24T18:23+0200
2021-05-24T18:23+0200
2021-05-24T18:06+0200
култура
рокенрол
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/05/17/1125428071_0:312:3067:2047_1920x0_80_0_0_58a172d217d26f4b31c6598935daa2d3.jpg
Он је, заједно са Симјановићем, Мишчевићем, Фурдом и многим другима стварао рокенрол у Југославији, а у бенду „Црни бисери“ одсвирао је саундтрек живота шездесетих, најбезбрижнијег периода на овим просторима када је музика била у првом плану.Недавно је Југотон објавио „best of“ издање „Црних бисера“ са 23 сингла снимљених у периоду од 1964. до 1967. године. Ово ремастеровано, редизајнирано издање чува сећање на шездесете у Београду, време игранки, слободе и незаобилазног рокенрола, време када је свирати у „Еуридици“ било престиж, а познавати Николу Караклајића била част.Џет, Радан, Горан, Зоран и Крцко који су чинили главну поставу „Бисера“ имали су амбиције на 220 волти. Били су гласнији од љутих комшија, на висини задатка и „Стоунса“ и „Шедоуса“, па и Џејмса Брауна. Непосредно пред први одлазак „Бисера“ у студио, Џет је забележио:„Битлси и нису тако лоши као што сам мислио. 'Манфред Ман' свирају најозбиљније од свих. 'Бич Бојс' имају најбољу продукцију, али 'Стонсе' и даље највише волим!“Педесет пет година касније, његово се мишљење није променило.Са десет синглова постао сам „Онај мали што има плоче“У књизи „Године на 6“ кажете да је музика ваша прва љубав. Које су то песме, извођачи у које сте се заљубили на прво слушање?-Ја нисам „олд скул“, ја сам „олд олд скул“. Заљубио сам се у музику слушајући Елвиса. Први пут кад сам га чуо био сам фасциниран, нисам знао шта ме је то толико пукло и привукло, али сам схватио да се нешто променило у мојој глави. Потом сам тражио тати да ми купи грамофон за рођендан, а о друга сам добио Елвисов сингл са песмама „Don't be cruel“ и „Hound dog“. Следећа плоча био је Томи Стил, који је тада био популаран. Чим сам скупио око десетак синглова, постао сам „онај мали што има плоче“.Бит бум у Југославији„Црни бисери“ имали су увек на репертоару хитове са енглеске и америчке музичке листе. Како сте бирали песме које сте изводили?-Праћење радио Луксембурга је била ствар престижа у то време. Када је кренуо британски „бит бум“ имао сам и канале за плоче што је допринело томе да ми као бенд имамо стално нов репертоар. Наша улога у друштву била је да представљамо популарну музику како би људи могли да је чују. Луксембург није могао свако да слуша, осим тога требало је седети увече и слушати га. Није било ТВ-а, није било штампе и сва је информација долазила од нас. Ми јесмо желели да свирамо своје песме, али публика је тражила „Битлсе“, „Холисе“... Сви смо били осуђени да будемо „кавер бендови“, од најбољих до оних који су тек почињали. Тек седамдесетих година почиње да се ствара ауторска база.Први фолк мотив у рокенролуВаша песма „Не одлази“ једна је од првих ауторских нумера снимљена на носачу звука. Како су публика и продуценти реаговали када су је чули?-Драгомир Ристић, продуцент Југотона на снимању првог ЛП-а нагласио нам је да не изводимо бесне глисте са ауторским песмама, већ да свирамо познате хитове. Тако смо убацили песму „Лепи фламинго“ Манфред мена који је у том тренутку био топ хит. Што се тиче песме „Не одлази“ рекли смо му да је то песма Боба Дилана. Снимили смо је, а Горан, наш гитариста, убацио је тему „Нишка бања“, што је први фолк мотив у рокенролу. Када је Ристић схватио да је то наша ствар, запретио нам је да то више не радимо. Да, то је једна од прве три ауторске песме снимљене заједно са Драгом Млинарецем и „Индексима“.Већ као дечак почели сте да скупљате плоче да бисте данас постали један од најозбиљнијих колекционара у Србији. Какав је био осећај, те 1967. године када сте први пут у руци држали плочу вашег бенда?-Тешко је то речима описати. Био сам фасциниран. Узео сам плочу, дошао сам кући, погледао ЛП „Битлса“, „Стонса“, Елвиса, Литл Ричарда и схватио да сам постао део њихове породице. Неколико година раније питао сам се да ли ћу макар једном у животу снимити песму. То ми се остварило, а имао сам само двадесет година. То је као да се небо отворило.Како то да су „Црни бисери“ једини од бендова тог времена носили сако на џемпер, без лептир машне?-У то време, са једне стране постојали су елегантни бендови попут „Шедоуса“, а са друге су били „Стоунси“ који су имали мало слободнији стил. Насупрот конзервативној варијанти, ми смо изабрали шарену страну стварности и цео Београд је експлодирао. Наш град до тада је био у сиво-црном тону и одједном је постао, кажу, најшаренији град у Европи. Чак су људи са оделима одела, носили кравате са цветним дезеном.„Црни бисери“ у „црном таласу“„Црни бисери“ победили су на Гитаријади 1967. године, свирали сте за Тита, а сарађивали сте и са Живојином Павловићем. Како су „Црни бисери“ постали део „црног таласа“?-Приликом једне игранке на Технолошком факултету пришао нам је Драган Николић, кога смо знали из краја као мангупа. Он нас је позвао да учествујемо у филму Жике Павловића, а ми му нисмо веровали. Све док се није појавио Живојин. Договор је био да научимо Драгана, који је играо „певача у успону“ Џимија Барку да пева и онда да почне да фалшира, што је било немогуће. Драган је био антиталенат. Снимимо ми песму за филм „Кад будем мртав и бео“ у Фонтани на Новом Београду, а Жика стави најгори снимак у филм. Ми смо били очајни, иако нам је било јасно да баш тај снимак има најбољу функцију у причи. Данас сам веома поносан на тај филм и драго ми је што сам био део таквог култног остварења.Реиздање албума групе „Тунел“Недавно је у издању Лонгплеја објављен албум „Уживо 1982-1985“ вашег бенда „Тунел“. Ако су „Године на 6“ време музике и безбрижности, како бисте описали „године на 8“ када је стварао „Тунел“?-После „Црних бисера“ срео сам Љубу Нинковића који је изашао из бенда „С времена на време“ и ми смо почели да свирамо заједно. Групу смо назвали „Тунел“ а наш први албум био је као да на њему свирају два бенда, Љубин и мој. Онда се створила та хемија и ми смо стварно били добар бенд. Чује се то у снимцима уживо. Као што су „Бисери“ сведочанство како се свирало шездесетих, „Тунел“ сведочи о томе како се свирало осамдесетих. Оптимизам да ће бити боље у музици подједнако је владао. Док су се неке ствари иза брега ваљале, ми смо стварали музику безбрижно.Имате хиљаде и хиљаде плоча. Коју плочу немате?-Лепота колекционарства плоча је што никад немаш све. И никад нећеш имати све. Када неко скупља марке, сличице, салвете, може да набави све што постоји и ту је крај. Овде нема краја. Никад нисам знао колико имам плоча, „одокативно“ могу да кажем да имам петнаест метара. Али знам шта све имам и шта немам.Прочитајте и:Петар Пеца Поповић, „Трагови у бескрају“Фотограф који је овековечио Синатру, Паваротија, Стонсе, БоувијаПовратак Мика Џегера: Пост-пандемијска химна
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2021
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
култура, рокенрол
Шта слушаш? Влада Џет о времену када је имати плоче - значило све
Прва два питања када неког упознаш била су како се зовеш и шта слушаш. Нове генерације живе у новом ритму, новом начину поимања света. Некад је имати плоче значило све и ми бисмо, када изађе нови албум „Пинк флојда“ правили конзилијум и давали своје мишљење. Данас, пола века касније, то не може да се деси, каже за Спутњик Влада Јанковић Џет.
Он је, заједно са Симјановићем, Мишчевићем, Фурдом и многим другима стварао рокенрол у Југославији, а у бенду „Црни бисери“ одсвирао је саундтрек живота шездесетих, најбезбрижнијег периода на овим просторима када је музика била у првом плану.
Недавно је Југотон објавио „best of“ издање „Црних бисера“ са 23 сингла снимљених у периоду од 1964. до 1967. године. Ово ремастеровано, редизајнирано издање чува сећање на шездесете у Београду, време игранки, слободе и незаобилазног рокенрола, време када је свирати у „Еуридици“ било престиж, а познавати Николу Караклајића била част.
Џет, Радан, Горан, Зоран и Крцко који су чинили главну поставу „Бисера“ имали су амбиције на 220 волти. Били су гласнији од љутих комшија, на висини задатка и „Стоунса“ и „Шедоуса“, па и Џејмса Брауна. Непосредно пред први одлазак „Бисера“ у студио, Џет је забележио:
„Битлси и нису тако лоши као што сам мислио. 'Манфред Ман' свирају најозбиљније од свих. 'Бич Бојс' имају најбољу продукцију, али 'Стонсе' и даље највише волим!“
Педесет пет година касније, његово се мишљење није променило.
Са десет синглова постао сам „Онај мали што има плоче“
У књизи „Године на 6“ кажете да је музика ваша прва љубав. Које су то песме, извођачи у које сте се заљубили на прво слушање?
-Ја нисам „олд скул“, ја сам „олд олд скул“. Заљубио сам се у музику слушајући Елвиса. Први пут кад сам га чуо био сам фасциниран, нисам знао шта ме је то толико пукло и привукло, али сам схватио да се нешто променило у мојој глави. Потом сам тражио тати да ми купи грамофон за рођендан, а о друга сам добио Елвисов сингл са песмама „Don't be cruel“ и „Hound dog“. Следећа плоча био је Томи Стил, који је тада био популаран. Чим сам скупио око десетак синглова, постао сам „онај мали што има плоче“.
„Црни бисери“ имали су увек на репертоару хитове са енглеске и америчке музичке листе. Како сте бирали песме које сте изводили?
-Праћење радио Луксембурга је била ствар престижа у то време. Када је кренуо британски „бит бум“ имао сам и канале за плоче што је допринело томе да ми као бенд имамо стално нов репертоар. Наша улога у друштву била је да представљамо популарну музику како би људи могли да је чују. Луксембург није могао свако да слуша, осим тога требало је седети увече и слушати га. Није било ТВ-а, није било штампе и сва је информација долазила од нас. Ми јесмо желели да свирамо своје песме, али публика је тражила „Битлсе“, „Холисе“... Сви смо били осуђени да будемо „кавер бендови“, од најбољих до оних који су тек почињали. Тек седамдесетих година почиње да се ствара ауторска база.
Први фолк мотив у рокенролу
Ваша песма „Не одлази“ једна је од првих ауторских нумера снимљена на носачу звука. Како су публика и продуценти реаговали када су је чули?
-Драгомир Ристић, продуцент Југотона на снимању првог ЛП-а нагласио нам је да не изводимо бесне глисте са ауторским песмама, већ да свирамо познате хитове. Тако смо убацили песму „Лепи фламинго“ Манфред мена који је у том тренутку био топ хит. Што се тиче песме „Не одлази“ рекли смо му да је то песма Боба Дилана. Снимили смо је, а Горан, наш гитариста, убацио је тему „Нишка бања“, што је први фолк мотив у рокенролу. Када је Ристић схватио да је то наша ствар, запретио нам је да то више не радимо. Да, то је једна од прве три ауторске песме снимљене заједно са Драгом Млинарецем и „Индексима“.
Већ као дечак почели сте да скупљате плоче да бисте данас постали један од најозбиљнијих колекционара у Србији. Какав је био осећај, те 1967. године када сте први пут у руци држали плочу вашег бенда?
-Тешко је то речима описати. Био сам фасциниран. Узео сам плочу, дошао сам кући, погледао ЛП „Битлса“, „Стонса“, Елвиса, Литл Ричарда и схватио да сам постао део њихове породице. Неколико година раније питао сам се да ли ћу макар једном у животу снимити песму. То ми се остварило, а имао сам само двадесет година. То је као да се небо отворило.
Како то да су „Црни бисери“ једини од бендова тог времена носили сако на џемпер, без лептир машне?
-У то време, са једне стране постојали су елегантни бендови попут „Шедоуса“, а са друге су били „Стоунси“ који су имали мало слободнији стил. Насупрот конзервативној варијанти, ми смо изабрали шарену страну стварности и цео Београд је експлодирао. Наш град до тада је био у сиво-црном тону и одједном је постао, кажу, најшаренији град у Европи. Чак су људи са оделима одела, носили кравате са цветним дезеном.
„Црни бисери“ у „црном таласу“
„Црни бисери“ победили су на Гитаријади 1967. године, свирали сте за Тита, а сарађивали сте и са Живојином Павловићем. Како су „Црни бисери“ постали део „црног таласа“?
-Приликом једне игранке на Технолошком факултету пришао нам је Драган Николић, кога смо знали из краја као мангупа. Он нас је позвао да учествујемо у филму Жике Павловића, а ми му нисмо веровали. Све док се није појавио Живојин. Договор је био да научимо Драгана, који је играо „певача у успону“ Џимија Барку да пева и онда да почне да фалшира, што је било немогуће. Драган је био антиталенат. Снимимо ми песму за филм „Кад будем мртав и бео“ у Фонтани на Новом Београду, а Жика стави најгори снимак у филм. Ми смо били очајни, иако нам је било јасно да баш тај снимак има најбољу функцију у причи. Данас сам веома поносан на тај филм и драго ми је што сам био део таквог култног остварења.
Реиздање албума групе „Тунел“
Недавно је у издању Лонгплеја објављен албум „Уживо 1982-1985“ вашег бенда „Тунел“. Ако су „Године на 6“ време музике и безбрижности, како бисте описали „године на 8“ када је стварао „Тунел“?
-После „Црних бисера“ срео сам Љубу Нинковића који је изашао из бенда „С времена на време“ и ми смо почели да свирамо заједно. Групу смо назвали „Тунел“ а наш први албум био је као да на њему свирају два бенда, Љубин и мој. Онда се створила та хемија и ми смо стварно били добар бенд. Чује се то у снимцима уживо. Као што су „Бисери“ сведочанство како се свирало шездесетих, „Тунел“ сведочи о томе како се свирало осамдесетих. Оптимизам да ће бити боље у музици подједнако је владао. Док су се неке ствари иза брега ваљале, ми смо стварали музику безбрижно.
Имате хиљаде и хиљаде плоча. Коју плочу немате?
-Лепота колекционарства плоча је што никад немаш све. И никад нећеш имати све. Када неко скупља марке, сличице, салвете, може да набави све што постоји и ту је крај. Овде нема краја. Никад нисам знао колико имам плоча, „одокативно“ могу да кажем да имам петнаест метара. Али знам шта све имам и шта немам.
