КГБ против ЦИА: Тајно оружје обавештајних служби
© Sputnik / Dmitriy Donskoy
/ Пратите нас
Трка у наоружању СССР-а и САД у периоду Хладног рата натерала је обе стране да активирају не само технолошка достигнућа, већ и обавештајне службе. Некад су коришћена, не само инжењерска чуда, већ и врло интересантне ситнице. Чиме су све били наоружани совјетски обавештајци?
Дугме и камера – два у једном
Тајно снимање је могло да се реализује само малом камером, али она дуго није била малог формата. Била је довољно велика да стане у торбу или на одећу. Често се „претварала“ у кутију цигарета. Отприлике су исти трик користиле и западне специјалне службе, па је тешко говорити о њеној ефикасности. Искусни обавештајац би одмах видео камеру, а не кутију цигарета у рукама саговорника.
У СССР-у су такве камере производили у Кијевској фабрици „Арсенал“ која се звала „Кијев-30“. У Красногорску су 50-их година 20. века почели производњу малих камера. „Ајакс-12“ је била толико минијатурна да су је крили у дугме. Камера је имала одвојени даљински управљач који је служио за сликање. Касније је „Ајакс“ модернизован и радио је без даљинског управљача.
Стављали су је у шналу на кајишу, а кравату су везивали тако да је њен врх прикривао камеру. Фотографисала је када је била откривена. Било је довољно да се агент исправи како би се кравата подигла и направљена би била фотографија. Фотоапарат је имао један мали недостатак: ако је агент имао мали стомак, онда овај начин сликања није успевао. Било је тешко фотографисати таквом камером. Често су се на фотографијама уместо жељеног објекта налазиле само ноге. Тако да је сваки агент морао да прође курс рада са камером.
Други пробој у совјетској обавештајној служби је био 70-их година 20. века, у исто време када је произведен фотоапарат „Зола“. За разлику од својих претходника овај апарат је имао аутоматско прилагођавање, док су ранији уређаји подразумевали ручно намештање отвора бленде. То је агентима одузимало време и смањивало ефикасност операције.
Камера „Зодчиј“, која се појавила 80-их година 20. века, била је величине аудио касете, па су је тако и маскирали. Камера је највише коришћена за фотографисање документације формата А4. Она је квалитетно фотографисала, па је негатив могао да се увећа, ако је на документу ситно писано.
Нешто касније се појавио апарат за копирање докумената „Алича“. Он је био малог формата и могао је да се смести у задњи џеп панталона. Уређај је морао мало да вири како би се ослободили точкови који су прелазили целом дужином документа. За стандардни А4 лист било је потребно три пута да се пређе. У „Аличу“ се налазило око тридесет филмова. Западне специјалне службе су га откриле и присвојиле. Сматра се де је управо овај апарат прототип америчког „ксерокса“.
Апарати који су снимали глас су, такође, прављени малих димензија. Први диктафон је био направљен на основу немачког, који је пао у руке совјетским агентима. Дикатфон је могао да забележи 2,5 сата разговора, али је био толико велики да је морао да се носи у коферу.
Диктафон мањих димензија „Мезон“ је произведен 60-их година 20. века и могао је да забележи сат и по разговора. Његов недостатак је био што се тешко проналазио запис, јер се премотавање није убрзавало.
Диктафон „Лист“ није имао такав недостатак, јер се запис могао премотавати и напред и назад. Дужина записао и даље није била довољно дугачка.
„Мошка-М“ је диктафон који је био величине кутије цигарета и могао је да се забележи разговор дужине четири сата. Совјетски шпијун је 70-их година 20. века пао у руке америчких специјалних служби и током претраге су пронашли апарат величине кутије шибица. То је био „патуљак“ који је могао непрекидно да снима пет сати.
Совјетски проналазачи су 80-их година побољшали апарат и направили још елегантнији уређај за снимање.
„Мољац“ је био око једног центиметра и могао је бити сакривен било где. Поред тога, висок квалитет снимка омогућио је да се истакну жељене информације, чак и ако је снимљено у бучном окружењу.
Оружје за шпијуна
За оне који су за шпијунирали за домовину, направљено је посебно оружје. Морало је да буде малих димензија, бешумно и велике рушилачке моћи. Током 1955. године дат је задатак да се направи такво оружје.
ТКБ-506 споља подсећа на табакеру, мада је реч о уређају од три челичне цеви које имају специјалне патроне. О овој врсти оружја има мало података, чини се да је, као и многа друга достигнућа, било основа за следеће проналаске.
Не постоје докази о томе у којим се операцијама користио овај вид наоружања. Више је познат шприц-пиштољ којим су били наоружани совјетски шпијуни. Постоје сведочанства да је њим убијен Степан Бандера и други украјински националисти. Овај пиштољ није имао патроне, већ специјалне ампуле напуњене калијумом цијанидом, веома јаким отровом. Током испаљивања, супстанца се ослобађала у виду паре, и жртва, удахнувши отров, би убрзо умрла. Чак је и онај који је пуцао морао одмах да узме противотров.
Тровање, које се традиционално сматра женском методом убиства, совјетска обавештајна служба често је користила за тихо и неприметно уклањање жртава. То би могао бити чак и кишобран, на чији је врх била постављена игла са отровом. На овај начин је било могуће убости жртву чак и у гужви и остати непримећен.
Постојао је велики број апарата, које су и сами агенти мењали током коришћења. Један од таквих изума је био и нож-пиштољ. Агентима је било потребно оружје које би било тихо. Тако се појавио НРС (специјални нож за обавештајца) који је био сличан обичном ножу, али се користио као хладно оружје. Задњи део ножа је био нешто сложенији. Имао је дршку, механизам за пуцање и полугу за окидање. Да бисте пуцали из ножа, било је потребно окренути сечиво према себи и уперити кроз нишан на дршци.
Ректални прибор и други необични додаци
Стални ризик није био најнепријатнији део посла агената.
Ректални прибор „Худини“ (који је добио назив по америчком илузионисти и мађионичару) био је предвиђен за ослобађање од замки. На пример, служио је како би се агент ослободио из ропства или отворио сеф, ормар или обична врата. Најразноврснија је била амбалажа, захваљујући њеном облику и минијатурности сет се могао чувати на неочекиваним местима.
У случају да прибор „Худини“ није могао да помогне, онда је шпијун предузимао крајње мере. Специјалне шпијунске наочаре у чијем оквиру је било могуће сакрити капсулу отрова, могле су бити последња опција за агента који није желео да га непријатељ ухвати живог. Међутим, отров је могао бити намењен и неком другом.
14 Фебруар 2021, 11:59
Други прибор који су користили агенти, и то не само совјетски, направљен је у Немачкој после рата. Сићушна камера постављена на мушки сат омогућавала је снимање без икакве сумње. Међутим, с обзиром на чињеницу да су такав сат користили агенти и КГБ-а и ЦИА-е, овај уређај се не може назвати тајним.
Што више тајних места – то боље. С обзиром да су се места за чување налазила чак и на телу агената, кованице су биле одлична алтернатива. На први поглед то је била обична монета, али се она отварала помоћу иглице, а унутар ње се налазио филм.
Као скровишта су се често користиле и манжете које су служила као место за чување информација. Међутим, овај прилично уобичајени метод преноса података, на пример, преко границе, био је толико широко коришћен да су обавештајне службе готово свих земаља знале за њега. Ова техника је почела да се користи и пре избијања Другог светског рата.
Огледала су често коришћена за чување разних кодова. Тајна је била у томе што се информација на њему могла видети само под одређеним углом. Овакво огледало је морало да буде компактно и са поклопцем.
Специјалан уређај који је омогућавао да се пажљиво и дискретно отвори писмо без оштећења лепљиве ивице такође је био врло неопходно средство за обавештајца. После читања или копирања садржаја, писмо се лепило и слало примаоцу у оригиналном облику, а прималац није ни знао да је писмо већ прочитано. Иначе, кажу да такав уређај не може да функционише на модерним ковертама, јер је други принцип лепљења.
Чиме је Запад одговорио
Често су совјетски и амерички изуми били слични или су прављени по сличном принципу. Са обе стране су постојала неочекивана решења. ЦИА је животиње сматрала одличним савезницима и помоћницима у истрази.
У тајној операцији „Такана“ 70-их година 20. века су коришћене птице. Американци су информацију открили тек 2019. године.
Америчка обавештајна служба је у овом правцу почела да ради 70-их година 20. века. Изучавали су неколико варијанти, али су се зауставили на голубовима. Прво, њих има на свим континентима. Друго, могу се дресирати и блиски су са људима. Треће, они се увек враћају, без обзира колико далеко се налазе од куће.
Најсложенији тренутак у таквим операцијама био је испорука птица на локацију. Да ли их само пустити из аутомобила? Нису одржани посебни тренинзи са голубовима. Неколико пута су вршили експерименте на полигонима, док је за голубове била причвршћена специјална камера.
План је био да ови крилати шпијуни направе велики број снимака на територији СССР-а. Американци су рачунали да ће на овај начин добити информације из затворених градова. Међутим, то није било све.
План је био да се, уз помоћ голубова и сензора причвршћених за њих, утврди да ли се у совјетској земљи спроводе тестирања хемијског оружја. Голубови са сензорима су имали задатак да прикупе честице нечистоће из ваздуха у близини одређених објеката. Први голубови су били пуштени на Лењинград, где је тада била у току изградња подморнице. Међутим, непознати су резултати операције.
Још једна животиња је привукла пажњу ЦИА – мачке.
Обичне мачке, донекле модернизоване хируршком интервенцијом, такође су радиле за америчку обавештајну службу. У ухо мачке постављен је уређај за прислушкивање. Мачка је, попут голубова, остављана на одређену локацију, имала је у себи предајник, а на репу антену.
Једном приликом је спроведена операција како би се апарати ставили у тело мачке. Када се мачка пробудила почела је чудно да се понаша, истрчала је на улицу и погинула.
ЦИА је покушала да у своје редове инфилтрира и делфине. План је био да прикупљају информације са морских дубина о совјетским подморницама. Овај експеримент није био успешан.
ЦИА је затим направила специјалног робота, који изгледа као вилин коњиц. Нешто слично данашњем дрону. Главни задатак таквог уређаја био је прикупљање информација. Тежак само један грам, могао је да лети брзином од 4,5 метра у секунди. Имао је генератор захваљујући којем су се померала крила. Апарат је био лак и није могао да се контролише у случају јачег ветра. Било је питање да ли да се модернизује? У том случају би требало да се промени мотор и конструкција, али изум је до тада већ коштао 140.000 долара.
Упркос чињеници да је робот одобрен за употребу, никада се није показао у пракси. На њега су рачунали не само агенти ЦИА, већ и војска. Сада се „вилин коњиц“ налази као експонат музеја обавештајне службе.
Прочитајте још:
