https://sputnikportal.rs/20210704/junaci-21-veka-ima-li-medju-nama-strahinjica-bana--video--1125810532.html
Јунаци 21. века: Има ли међу нама Страхињића Бана? / видео /
Јунаци 21. века: Има ли међу нама Страхињића Бана? / видео /
Sputnik Србија
Ко су хероји данашњице? Да ли смо спремни да праштамо, уместо да се светимо? Колико често размишљамо о људима из свог окружења који су дошли из далеког света... 04.07.2021, Sputnik Србија
2021-07-04T19:55+0200
2021-07-04T19:55+0200
2022-01-24T13:45+0100
култура
стефан арсенијевић
избегличка криза
фестивал
филм и серије
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/07/02/1125810470_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_5c77a2b8c7cb96d589cf528d21e1cc44.jpg
Овим питањима бави се нови филм Стефана Арсенијевића „Страхиња Бановић“ (As Far As I Can Walk) који ће светску премијеру имати на фестивалу у Карловим Варима. Филм је уврштен у главни такмичарски програм фестивала и с још 12 остварења такмичи се за престижно признање „Кристални глобус“.Опроштај као кључна тема данашњицеФилм је модерна адаптација познате народне епске песме „Бановић Страхиња“, смештена у савремени контекст избегличке кризе. Јунаци филма су мигранти из Африке, који се налазе у избегличком кампу у Крњачи, а емотивна ситуација у којој су се нашли наликује оној описаној у песми о Бановић Страхињи.Основна тема којом се бави ова филмска љубавна прича јесу неверство и опроштај, који су, према мишљењу редитеља, и даље табу у модерном друштву.„Нема баш много филмова о женском неверству и о опроштају. А управо ме је опроштај одувек привлачио у народној песми о Бановић Страхињи. Данас гледамо на милионе филмова о освети, коју доживљавамо као нешто природно, за разлику од опроштаја који је постао права реткост. Због тога верујем да нам је веома важно да се бавимо опроштајем, поготово у данашњем времену“, истиче Стефан Арсенијевић у разговору за Спутњик.Ко су јунаци модерног добаОн каже да је било веома захтевно пренети народну поезију у модеран језик и филмски израз, у чему су му помогли дугогодишњи пријатељ и колега Бојан Вулетић и млади сценариста из Француске Никола Дукреј.„Већ постоји врло успешна класична Мимицина адаптација из 1982. године, с Франком Нером у главној улози, као и фантастична Михизова адаптација за позориште. Ми смо покушали да направимо нешто своје и другачије, тако да је настала врло слободна интерпретација народне песме. Могу се очекивати главне тачке и љубавни трогуао, али покушали смо да откријемо шта од тога функционише данас. Данас не морате некоме да ишчупате гркљан, можете то да урадите на много елегантније и перфидније начине. Кључно је било то што смо трагали за јунаком данашњице, за одговором шта је то јунаштво. То је оно што и ова песма поставља као питање“, истиче редитељ.Према његовом мишљењу, епски јунак Бановић Страхиња је нека врста отпадника од друштва, јер занемарује друштвене норме које важе у његовом времену.„Сви му у песми кажу, укључујући и таста Југ Богдана, да заборави своју жену, да она више не сме да постоји за њега. И нико не жели да крене с њим у потрагу за њом, али он жели да је нађе. Ми, наравно, немамо девет Југовића и Југа Богдана. Наш главни јунак је мигрант из Африке који заиста покушава да остане у Србији. Пошто су их депортовали са Запада, где су покушали да се скрасе, сада су он и његова жена у избегличком кампу у Крњачи“, наводи редитељ.Младић који сања да остане у СрбијиГлавни јунак у жељи да се што боље уклопи у нову средину узима српско име Страхиња. То је, како објашњава редитељ, његов покушај да надогради, односно да прошири свој идентитет, да му дода нови слој.„Ми смо народ избеглица. Сећам се времена када смо ишли у школу, деведесетих година, у време ратова, био је велики прилив деце која су долазила из Хрватске или Босне. Имам и данас блиске пријатеље који су избегли и који су у неком тренутку променили акценат и прешли на екавицу. То је еквивалент промени имена. Човек тиме некако покушава да гради нови живот. Ствар није једноставна и зато је узбудљива“, сматра редитељ.Непосредна инспирација за лик главног јунака му је био Ибрахим Мишек, младић који већ годинама покушава да добије азил у Србији и машта о томе да изгради фудбалску каријеру, учећи српски језик и покушавајући да се уклопи у нашу културу.„Имам осећај да је на нивоу администрације овим људима веома тешко да остану овде. Морају да буду заиста веома упорни. Када је реч о нашим људима, многи су уплашени, јер имају предрасуде о мигрантима. Постоји извесна ксенофобија и управо због тога ми се чинило да овај филм може да отвори питање: А шта би било када би ти 'црни људи' који су 'дошли да пију воду на Морави' својим животима понављали неки архетип који је део наше културне баштине“, каже Стефан Арсенијевић.Нико не би бежао из домовине да не мораНа филмском сценарију је радио веома дуго, а писању приче претходило је дуготрајно истраживање, упознавање с мигрантима и условима у којима живе, разговори с њима и бележење њихових личних прича и искустава.„Ми не знамо много о тим људима. Многи коментаришу да су обучени боље од нас и да имају најновије мобилне телефоне. Ствар је у томе што се они труде да изгледају што је могуће боље да би задржали достојанство на тим својим путешествијима. А један део њих и припада средњој класи. Телефони су им модерни једноставно зато што су им потребни, да би имали џи-пи-ес помоћу ког могу да се снађу. Да, нису сви пука сиротиња, неки од њих имају новца, али морају да иду пешке и да прелазе све те границе, хиљаде километара, то нико не би радио да не мора. Довољно је да одете један дан у избеглички камп или на гранични прелаз па да вам буде јасно да се нико не би нашао у тој ситуацији да не мора“, наглашава редитељ.Према његовом мишљењу, то што многи људи овде окрећу главу пред судбином миграната донекле се може разумети с обзиром на све оно кроз шта смо сами прошли.„Само нам на нашу муку фали још да се бавимо неким другим људима. Ипак, постоји и значајан број људи који су се заиста свим срцем предали томе да помогну. Упознао сам људе који су примали у своје станове избеглице на неколико дана, да преноће. А онда су им мигранти, када би отишли, јављали да су стигли на своје одредиште. Морам да признам да је и званични приступ Србије, у поређењу са земљама из окружења, био врло позитиван, без обзира на разне десничарске идеје. Ми смо стварно током деведесетих примили невероватан број људи, стотине хиљада избеглица, и то је побудило неку врсту солидарности каква не постоји у Мађарској, Бугарској или Хрватској. У разговору с мигрантима сам схватио да су се на нашим границама осећали сигурније и боље, и на то сам поносан“, наглашава редитељ.Сиријски глумац – звезда арапског филмаГлавне улоге у филму играју француски глумац Ибрахим Кома, аустријска глумица Ненси Менса Офеи, сиријски глумац Максим Калил и наш Небојша Дугалић. Редитељ каже да је избор глумачке екипе трајао веома дуго, а да се за одговарајућим глумцима трагало на два континента.„Прво сам размишљао о натуршчицима, правим мигрантима, али сам схватио да су те улоге превише захтевне, тако да су нам били потребни добри глумци. Ибрахим Кома је фантастичан, инстинктиван и сензибилан глумац, увек бих радио с њим. Ненси смо нашли у Аустрији, она је веома популарна у позоришту, а на филму је играла само једну врло кратку улогу. Трећи лик у љубавном троуглу, Максим Калил, велика је звезда у арапском свету. Он је из Сирије, али је због рата био принуђен да избегне и сада живи у Паризу. Тек смо на снимању схватили колика је звезда. У филму су нам статирали прави мигранти из избегличких кампова у Србији. Када се он појавио, као да је Бред Пит ушао на сет. Знали смо да је популаран, али не баш толико. Одједном су сви из избегличких кампова пожелели да статирају у филму јер је ту, забога, Максим Калил“, прича Арсенијевић уз смех.Филм је снимљен у копродукцији Србије, Француске, Бугарске, Луксембурга и Литваније. Подржали су га, поред осталих, Филмски центар Србије, Фонд Савета Европе – Еуримаж и Креативна Европа – Медиа.Стефан Арсенијевић је славу стекао кратким филмом „(А)торзија“ за који је добио Златног медведа на Берлинском фестивалу, Награду Европске филмске академије и потом био номинован за Оскара. „Страхиња Бановић“ је његов други дугометражни филм, након остварења „Љубав и други злочини“.
https://sputnikportal.rs/20200517/stefan-arsenijevic-umetnici-su--spasili-ljude-da-ne-polude-a-za-to-su-od-drzave-dobili-nulu-1122583874.html
https://sputnikportal.rs/20210624/jurij-aleksandrov-ne-damo-svoju-rusku-dusu-u-ime-stomaka-video-1125734595.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2021
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, стефан арсенијевић, избегличка криза, фестивал, филм и серије
култура, стефан арсенијевић, избегличка криза, фестивал, филм и серије
Јунаци 21. века: Има ли међу нама Страхињића Бана? / видео /
19:55 04.07.2021 (Освежено: 13:45 24.01.2022) Ко су хероји данашњице? Да ли смо спремни да праштамо, уместо да се светимо? Колико често размишљамо о људима из свог окружења који су дошли из далеког света бежећи од рата и тражећи себи нови дом? Можемо ли данас у себи и људима око себе да препознамо врлине које носи епски јунак Бановић Страхиња?
Овим питањима бави се нови филм Стефана Арсенијевића „Страхиња Бановић“ (As Far As I Can Walk) који ће светску премијеру имати на фестивалу у Карловим Варима. Филм је уврштен у главни такмичарски програм фестивала и с још 12 остварења такмичи се за престижно признање „Кристални глобус“.
Опроштај као кључна тема данашњице
Филм је модерна адаптација познате народне епске песме „Бановић Страхиња“, смештена у савремени контекст избегличке кризе. Јунаци филма су мигранти из Африке, који се налазе у избегличком кампу у Крњачи, а емотивна ситуација у којој су се нашли наликује оној описаној у песми о Бановић Страхињи.
Основна тема којом се бави ова филмска љубавна прича јесу неверство и опроштај, који су, према мишљењу редитеља, и даље табу у модерном друштву.
„Нема баш много филмова о женском неверству и о опроштају. А управо ме је опроштај одувек привлачио у народној песми о Бановић Страхињи. Данас гледамо на милионе филмова о освети, коју доживљавамо као нешто природно, за разлику од опроштаја који је постао права реткост. Због тога верујем да нам је веома важно да се бавимо опроштајем, поготово у данашњем времену“, истиче Стефан Арсенијевић у разговору за Спутњик.
Ко су јунаци модерног доба
Он каже да је било веома захтевно пренети народну поезију у модеран језик и филмски израз, у чему су му помогли дугогодишњи пријатељ и колега Бојан Вулетић и млади сценариста из Француске Никола Дукреј.
„Већ постоји врло успешна класична Мимицина адаптација из 1982. године, с Франком Нером у главној улози, као и фантастична Михизова адаптација за позориште. Ми смо покушали да направимо нешто своје и другачије, тако да је настала врло слободна интерпретација народне песме. Могу се очекивати главне тачке и љубавни трогуао, али покушали смо да откријемо шта од тога функционише данас. Данас не морате некоме да ишчупате гркљан, можете то да урадите на много елегантније и перфидније начине. Кључно је било то што смо трагали за јунаком данашњице, за одговором шта је то јунаштво. То је оно што и ова песма поставља као питање“, истиче редитељ.
Према његовом мишљењу, епски јунак Бановић Страхиња је нека врста отпадника од друштва, јер занемарује друштвене норме које важе у његовом времену.
„Сви му у песми кажу, укључујући и таста Југ Богдана, да заборави своју жену, да она више не сме да постоји за њега. И нико не жели да крене с њим у потрагу за њом, али он жели да је нађе. Ми, наравно, немамо девет Југовића и Југа Богдана. Наш главни јунак је мигрант из Африке који заиста покушава да остане у Србији. Пошто су их депортовали са Запада, где су покушали да се скрасе, сада су он и његова жена у избегличком кампу у Крњачи“, наводи редитељ.
Младић који сања да остане у Србији
Главни јунак у жељи да се што боље уклопи у нову средину узима српско име Страхиња. То је, како објашњава редитељ, његов покушај да надогради, односно да прошири свој идентитет, да му дода нови слој.
„Ми смо народ избеглица. Сећам се времена када смо ишли у школу, деведесетих година, у време ратова, био је велики прилив деце која су долазила из Хрватске или Босне. Имам и данас блиске пријатеље који су избегли и који су у неком тренутку променили акценат и прешли на екавицу. То је еквивалент промени имена. Човек тиме некако покушава да гради нови живот. Ствар није једноставна и зато је узбудљива“, сматра редитељ.
Непосредна инспирација за лик главног јунака му је био Ибрахим Мишек, младић који већ годинама покушава да добије азил у Србији и машта о томе да изгради фудбалску каријеру, учећи српски језик и покушавајући да се уклопи у нашу културу.
„Имам осећај да је на нивоу администрације овим људима веома тешко да остану овде. Морају да буду заиста веома упорни. Када је реч о нашим људима, многи су уплашени, јер имају предрасуде о мигрантима. Постоји извесна ксенофобија и управо због тога ми се чинило да овај филм може да отвори питање: А шта би било када би ти 'црни људи' који су 'дошли да пију воду на Морави' својим животима понављали неки архетип који је део наше културне баштине“, каже Стефан Арсенијевић.
Нико не би бежао из домовине да не мора
На филмском сценарију је радио веома дуго, а писању приче претходило је дуготрајно истраживање, упознавање с мигрантима и условима у којима живе, разговори с њима и бележење њихових личних прича и искустава.
„Ми не знамо много о тим људима. Многи коментаришу да су обучени боље од нас и да имају најновије мобилне телефоне. Ствар је у томе што се они труде да изгледају што је могуће боље да би задржали достојанство на тим својим путешествијима. А један део њих и припада средњој класи. Телефони су им модерни једноставно зато што су им потребни, да би имали џи-пи-ес помоћу ког могу да се снађу. Да, нису сви пука сиротиња, неки од њих имају новца, али морају да иду пешке и да прелазе све те границе, хиљаде километара, то нико не би радио да не мора. Довољно је да одете један дан у избеглички камп или на гранични прелаз па да вам буде јасно да се нико не би нашао у тој ситуацији да не мора“, наглашава редитељ.
Према његовом мишљењу, то што многи људи овде окрећу главу пред судбином миграната донекле се може разумети с обзиром на све оно кроз шта смо сами прошли.
„Само нам на нашу муку фали још да се бавимо неким другим људима. Ипак, постоји и значајан број људи који су се заиста свим срцем предали томе да помогну. Упознао сам људе који су примали у своје станове избеглице на неколико дана, да преноће. А онда су им мигранти, када би отишли, јављали да су стигли на своје одредиште. Морам да признам да је и званични приступ Србије, у поређењу са земљама из окружења, био врло позитиван, без обзира на разне десничарске идеје. Ми смо стварно током деведесетих примили невероватан број људи, стотине хиљада избеглица, и то је побудило неку врсту солидарности каква не постоји у Мађарској, Бугарској или Хрватској. У разговору с мигрантима сам схватио да су се на нашим границама осећали сигурније и боље, и на то сам поносан“, наглашава редитељ.
Сиријски глумац – звезда арапског филма
Главне улоге у филму играју француски глумац Ибрахим Кома, аустријска глумица Ненси Менса Офеи, сиријски глумац Максим Калил и наш Небојша Дугалић. Редитељ каже да је избор глумачке екипе трајао веома дуго, а да се за одговарајућим глумцима трагало на два континента.
„Прво сам размишљао о натуршчицима, правим мигрантима, али сам схватио да су те улоге превише захтевне, тако да су нам били потребни добри глумци. Ибрахим Кома је фантастичан, инстинктиван и сензибилан глумац, увек бих радио с њим. Ненси смо нашли у Аустрији, она је веома популарна у позоришту, а на филму је играла само једну врло кратку улогу. Трећи лик у љубавном троуглу, Максим Калил, велика је звезда у арапском свету. Он је из Сирије, али је због рата био принуђен да избегне и сада живи у Паризу. Тек смо на снимању схватили колика је звезда. У филму су нам статирали прави мигранти из избегличких кампова у Србији. Када се он појавио, као да је Бред Пит ушао на сет. Знали смо да је популаран, али не баш толико. Одједном су сви из избегличких кампова пожелели да статирају у филму јер је ту, забога, Максим Калил“, прича Арсенијевић уз смех.
Филм је снимљен у копродукцији Србије, Француске, Бугарске, Луксембурга и Литваније. Подржали су га, поред осталих, Филмски центар Србије, Фонд Савета Европе – Еуримаж и Креативна Европа – Медиа.
Стефан Арсенијевић је славу стекао кратким филмом „(А)торзија“ за који је добио Златног медведа на Берлинском фестивалу, Награду Европске филмске академије и потом био номинован за Оскара. „Страхиња Бановић“ је његов други дугометражни филм, након остварења „Љубав и други злочини“.
