Бивши талибани са оружјем пре њиховог предавања у Џалалабаду, 2015. - Sputnik Србија, 1920
Криза у Авганистану
Најновије информације, фотографије и видео снимци, као и реакције из целог света на новонасталу кризу у Авганистану...

Кад Вашингтон наложи, а Брисел нареди — немају ту шта државе да се питају

© Sputnik / Владимир Астапкович / Уђи у базу фотографијаВашингтон, америчке заставе
Вашингтон, америчке заставе - Sputnik Србија, 1920, 05.09.2021
Пратите насTelegramOdyssey
Америчком папиру о авганистанским избеглицама придружила се ЕУ. Потписом високог представника за спољну и безбедносну политику. Придружила се и Словенија. Очигледно, свако из свог разлога. За институције ЕУ, папир представља својеврсне „смернице даљег деловања“.
За Словенију то је необавезујућег карактера, начин да се декларативно подржи водећа земља колективног Запада, али истовремено да се у пракси не уради ништа. Отуда у првој незваничној реакцији „изрази спремности“ за прихватањем пет авганистанских избеглица!
Шеф хрватске дипломатије је великодушнији, у комшилук ће чак двадесет Авганистанаца, оних који су радили при мисији ЕУ у Кабулу. Да ли је ово и тачка на „удомљавање малог броја људи“, како то рече Зоран Милановић, или први корак у припреми јавног мњења за нешто друго?
Тек, Јанез Јанша, случајно или намерно, превиђа како ЕУ није Југославија. Нити је позиција Словеније унутар ЕУ као ономад у јединственој комунистичкој федерацији „наших народа и народности“.
На Јаншину констатацију како неће „дозволити понављање стратешке грешке из 2015. године“, те да ће помоћ бити обезбеђена само „појединцима који су нама помогли током мисије НАТО-а“, уследио је одговор председника Европског парламента. И то какав одговор! „Није на Словенији да каже ЕУ шта јој је чинити.
Џаба приче о једнакости, уверавања како су „сви за истим столом“, за разлику од оних који су „на менију“, џаба и текуће словеначко председавање Саветом ЕУ. Брисел се мора слушати и према њему се ваља прилагођавати.

И над попом има поп

Парадоксално у овој ситуацији јесте што став Брисела заправо диктира Вашингтон. И над попом има поп. Чланице ЕУ (и не мање важно — истовремено и чланице НАТО-а) попут Словеније, а таквих је посматрајући индикаторе политичке, војне и економске моћи — највише, ту дођу тек као публика у трећем реду. Шта се одиграва на позорници?
Амерички папир је кратак, састављен од пет реченица распоређених у три пасуса. Позивају се остале државе да „раде на томе да све стране поштују и олакшају сигуран и уредан одлазак оних Авганистанаца који желе да напусте своју државу, као и странаца“. „Авганистанци заслужују да живе безбедно и достојанствено“, што подразумева и да „Авганистанцима и страним држављанима који желе да напусте земљу то мора бити дозвољено; путеви, аеродроми и гранични прелази морају остати отворени и мора се одржати мир.“
О евакуацији авганистанских држављана који су радили за западне организације, владине и невладине, амбасаде и приватне војске, говори се већ неколико месеци. Ипак, до данас се не зна ни оквирни број особа које се морају „извући“. Да ли су то десетине хиљада, стотине хиљада? Зависи и од тога шта се под „морањем“ подразумева.

Рецимо: треба ли сада збрињавати војнике, полицајце, државне службенике који су тако брзо и лако побегли пред талибанима и предали им власт без борбе? Или се то односи на значајно ужи круг људи.

Прави проблем крије се у делу реченице у којем се наводи да ће земље-потписнице вашингтонске иницијативе омогућавати одлазак свих Авганистанаца који желе да напусте домовину. Број таквих лица не мери се хиљадама већ милионима. Логично, ако им се осигурава одлазак, па се још оваквим апелом, барем у њиховим очима, још и позивају да то учине, онда је отворено и где се налазе дестинације њиховог доласка!? Ко ће их примити?

Колико има избеглица

Према подацима Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице тренутно је око 1,4 милиона регистрованих авганистанских избеглица у Пакистану, плус близу 800 хиљада у Ирану. Балканском рутом од почетка године пролазило је 3-6 хиљада миграната месечно, међу којима је између 40 и 50 одсто Авганистанаца.
Дакле, од хиљаду и по до три хиљаде месечно и то пре америчког дебакла и повратка Талибана на власт. У новим околностима очекивано је вишеструко повећање. Процене су да у Авганистану, не рачунајући већ избегле, живи преко 35 милиона становника.
Очигледно, евробирократе се спремају за претпостављени сценарио. Упркос најавама иранских и турских власти о спречавању нових „мигрантских таласа“ ка њима и преко њихове територије. За неке у Бриселу то је само наставак приче из 2015. године, за неке је шанса да се терет прихватања и насељавања миграната пребаци равномерно на све европске државе, рачунајући и оне које нису чланице ЕУ.
Отуда оштра реакција Давида Сасолија и подсећање Јанше да му оно што је могло у Југославији неће толерисати у ЕУ. Процена како је ово придруживање необавезујућем америчком папиру, те да ће се солидарисање показати на симболичком нивоу, пријемом 5 или 20 особа, може се испоставити — врло лошом. Посебно ако се на виђење Брисела надовежу и интереси Вашингтона. Јер, за разлику од евробирократије, рачуница америчке обавештајне заједнице сасвим је другачија. „Мигрантски таласи“ из Авганистана већ су сами по себи претња безбедности Ирана и Турске, у некој перспективи и средњоазијских чланица ОДКБ-а.

Некоме је важан и хаос

Американци не могу одржати свој досадашњи утицај у том делу света, али могу дестабилизовати проблематичне режиме и државе, усмеравати процес ка стању (не)контролисаног хаоса. Њима су масовне, незаустављиве миграције потребне зарад „поткопавања“ Раисија у Техерану и Ердогана у Анкари, а то што ће се наставити ка Европи, ем је колатерална штета, ем ће се ваљда некако ЕУ са тим изборити и негативне ефекте амортизовати. Остаје да се види колико је за то способна ЕУ!? Да ли може и како сломити отпор незадовољних чланица!? И држава које нису чланице, али су „органски везане“ за ЕУ.

Придружила се и Србија

Међу њима и Србије, која није имала апсолутно нити један једини разлог да се придружује америчком ставу. Други су због чланства у НАТО-у и ЕУ морали да дају „допринос“ у Авганистану, па их сада подсећају како то значи и поделу одговорности за последице неуспеха. Србија ту нема шта да дели, нити са НАТО-ом, нити са ЕУ.

Повлачење западних снага из Авганистана није и крај авганистанске кризе. Она се наставља, стиже и до Европе, манифестује на различите начине. Између осталог и кроз полемике централе у Бриселу коју подржавају Вашингтон и влада незадовољних чланица, у којима политичари морају да полажу рачуне бирачима.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала