https://sputnikportal.rs/20211003/na-dnevnom-redu-sudbine-evrope-kultura-zivota-ili-kultura-smrti-1130369719.html
На дневном реду судбине Европе: Култура живота или култура смрти
На дневном реду судбине Европе: Култура живота или култура смрти
Sputnik Србија
На дневном реду судбине Европе: Култура живота или култура смрти
2021-10-03T19:01+0200
2021-10-03T19:01+0200
2022-09-29T13:55+0200
свет
свет
коментари и аналитика
мађарска
емисија „пророк“
анализе и мишљења
европа
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/0a/03/1130369671_1143:387:2985:1423_1920x0_80_0_0_766ea9183a03560cbc8447df2d5dbf4c.jpg
Четврти пут заредом организовао је у Будимпешти демографски самит, привлачећи бројне појединце из политике и академске заједнице да узму учешће, ширећи тако „интелектуални кружок“ и последично — укључујући у расправу већи број тема.Демографска осека, приметна у скоро свим европским земљама, више није само анализирана кроз непосредне мере које државне власти могу предузимати у циљу заустављања неповољних трендова, већ у све значајнијој мери и са идеолошког становишта.Поента није само у обезбеђивању финансијских бенефиција, већ има и економску и друштвену димензију. Прво, евидентирано је да су вишедетне породице (без обзира да ли се у њих убрајају породице са двоје или више деце) својеврсни покретачи микроекономских процеса. У месту живљења ове породице троше више на обавезно и додатно образовање деце, учење језика, спортске активности, културне садржаје, здравствене услуге, напослетку и за ширење стамбеног простора, што изискује и кредитно задуживање, уз све остале уобичајене трошкове.Помоћ родитељима враћа се у системЈедноставно, преко поменутих субвенција новац се „враћа у систем“ и подстиче економску динамику, не одлази на „луксузне потребе“ и „не излази“ из „локалне заједнице“. Критичари говоре да је то „кап у мору“, али од много капи протоком времена може се формирати река.Друго, тако се у најбољем маниру спроводи „инклузивна политика“. Родитељима је у интересу да „трче за сваким послом“, укључују се у привредне и друштвене активности, када им се гарантује изједначавање бруто зараде са нето платом, њима је и те како исплатива опција да више раде. Субвенционисање тада престаје да буде „социјална категорија“ па се и избегавају расправе типа — а зашто би се из буџета исплаћивали дечији додаци и оно чувено — а што су рађали толику децу када не могу да их издржавају?Пракса показује да су родитељи из оваквих породица спремни на веће жртве, већа одрицања и да код њих постоји свест о неопходности да више раде. Опет, сав тај додатни новац у највећој мери троши се на потребе у локалној заједници и кроз порезе на купљене производе и услуге враћа у буџет.Што се државне касе тиче, ти подстицаји у крајњој линији не представљају минус. Али, када говоримо о ономе што истраживачи подразумевају под термином „људски капитал“, плусеви су вишеструки. Не може се друштво развијати без деце, не може се ни оптимистично размишљати о будућности, не може се ни пунити буџет, осигуравати национална безбедност, унапређивати наука и образовање.Резултати пописа све више шокирајуИако је демографска осека приметна у целој Европи, уосталом из године у годину Немачка издваја све више са „покривање рупа“ у пензионом систему, државе са истока континента су у најгорем положају. На ионако лоше показатеље о бројевима новорођених и умрлих, чији су узроци вишеструки, надовезала се галопирајућа миграција младог (и углавном образованог) становништва ка западним земљама. То се детектује и у сиромашнијим чланицама ЕУ.Прелиминарни резултати пописа из Северне Македоније шокирали су јавност, а биће још шокова како се буду објављивали ови подаци и другде на Балкану. Смањење популације на југоистоку Европе између два пописа мери се милионима људи.Популациони банкротДарел Брикер и Џон Ибитсон у сјајној монографији „Празна планета“ упозоравају да ће се нешто слично, већ за три деценије, наставити широм света.Промена начина живота, усвајање другачијих вредности и неумитност нове фазе демографске транзиције утицаће да се човечанство нађе у етапи „популационог банкрота“. У њиховом закључку има логике. Исто као што има логике у томе да ће овакав сценарио произвести драматичне политичке и друштвене промене. Толико драматичне, да их у овом тренутку не можемо ни замислити.На будимпештанском самиту разговарало се и о наметању другачијих вредности. Мајк Пенс, донедавно потпредседник САД, нагласио је:Овде треба имати у виду да појам нације, како га употребљавају амерички конзервативци, подразумева заправо културе, цивилизације. Дефиниција породице се мења, као и однос према наслеђу, традицији и што је посебно приметно — вери. Боголики човек замењује човеколиког Бога. Са таквом променом, све је теже разлучити разлику између добра и зла.Очекивано, због расправа, тема и порука, из другог дела „европске јавности“ самит је окарактерисан као „антицивилизацијски“, скуп заговорника антимигрантске политике, хомофоба и радикала различитих убеђења. Свако брани своје позиције. Прича о демографској обнови и породичним вредностима не иде заједно са „геј -парадама“ и концептом родне равноправности.И управо тај моменат указује да се на „дневном реду“ будућих дебата о „судбини Европе“ помаљају сасвим нове, могуће и најважније теме. Ко је и зашто за „културу живота“, а ко је и зашто за „културу смрти“? Како се у том контексту тумаче људска права и слободе? Има ли европске цивилизације без европске традиције и хришћанске баштине?Последњи самит наговестио је, као ниједан пре тога, да се прича из уског оквира предузимања конкретних институционалних мера сели на далеко шире поље идеологије.
мађарска
европа
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2021
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
европа, демографија, породица, деца, мађарска, виктор орбан, душан пророковић, пророк, емисија пророк, evropa, demografija, porodica, deca, mađarska, viktor orban, dušan proroković, prorok, emisija prorok
европа, демографија, породица, деца, мађарска, виктор орбан, душан пророковић, пророк, емисија пророк, evropa, demografija, porodica, deca, mađarska, viktor orban, dušan proroković, prorok, emisija prorok
На дневном реду судбине Европе: Култура живота или култура смрти
19:01 03.10.2021 (Освежено: 13:55 29.09.2022) Виктор Орбан није први у Европи који се фокусира на питање демографије као једно од најважнијих. Међутим, он јесте најупорнији и изгледа — најзаинтересованији за ову ствар.
Четврти пут заредом организовао је у Будимпешти
демографски самит, привлачећи бројне појединце из политике и академске заједнице да узму учешће, ширећи тако „интелектуални кружок“ и последично — укључујући у расправу већи број тема.
Демографска осека, приметна у скоро свим европским земљама, више није само анализирана кроз непосредне мере које државне власти могу предузимати у циљу заустављања неповољних трендова, већ у све значајнијој мери и са идеолошког становишта.
Мађарска је далеко одмакла у дефинисању мера за подстицање родитељства. То се одавно више не темељи на суштински најједноставнијем моделу — исплати дечијих додатака, већ увођењу посебне институције која се у Русији назива „матерински капитал“, а подразумева гарантовање стамбених кредита (тренутно износи око 35.000 евра и бесповратан је за породицу која добије и треће дете), ослобађање од пореза на зараду, прогресивно смањивање плаћања различитих дажбина…
Поента није само у обезбеђивању финансијских бенефиција, већ има и економску и друштвену димензију. Прво, евидентирано је да су вишедетне породице (без обзира да ли се у њих убрајају породице са двоје или више деце) својеврсни покретачи микроекономских процеса. У месту живљења ове породице троше више на обавезно и додатно образовање деце, учење језика, спортске активности, културне садржаје, здравствене услуге, напослетку и за ширење стамбеног простора, што изискује и кредитно задуживање, уз све остале уобичајене трошкове.
Помоћ родитељима враћа се у систем
Једноставно, преко поменутих субвенција новац се „враћа у систем“ и подстиче економску динамику, не одлази на „луксузне потребе“ и „не излази“ из „локалне заједнице“. Критичари говоре да је то „кап у мору“, али од много капи протоком времена може се формирати река.
Друго, тако се у најбољем маниру спроводи „инклузивна политика“. Родитељима је у интересу да „трче за сваким послом“, укључују се у привредне и друштвене активности, када им се гарантује изједначавање бруто зараде са нето платом, њима је и те како исплатива опција да више раде. Субвенционисање тада престаје да буде „социјална категорија“ па се и избегавају расправе типа — а зашто би се из буџета исплаћивали дечији додаци и оно чувено — а што су рађали толику децу када не могу да их издржавају?
Пракса показује да су родитељи из оваквих породица спремни на веће жртве, већа одрицања и да код њих постоји свест о неопходности да више раде. Опет, сав тај додатни новац у највећој мери троши се на потребе у локалној заједници и кроз порезе на купљене производе и услуге враћа у буџет.
Што се државне касе тиче, ти подстицаји у крајњој линији не представљају минус. Али, када говоримо о ономе што истраживачи подразумевају под термином „људски капитал“, плусеви су вишеструки. Не може се друштво развијати без деце, не може се ни оптимистично размишљати о будућности, не може се ни пунити буџет, осигуравати национална безбедност, унапређивати наука и образовање.
Резултати пописа све више шокирају
Иако је демографска осека приметна у целој Европи, уосталом из године у годину Немачка издваја све више са „покривање рупа“ у пензионом систему, државе са истока континента су у најгорем положају. На ионако лоше показатеље о бројевима новорођених и умрлих, чији су узроци вишеструки, надовезала се галопирајућа миграција младог (и углавном образованог) становништва ка западним земљама. То се детектује и у сиромашнијим чланицама ЕУ.
Немачка тако „компензује дефицит“ пријемом становништва из Пољске, Бугарске, Хрватске, Србије... Донекле се сналазе и Пољаци отварањем граница за Украјинце, Мађари привлачењем сународника из окружења, али суштински — отворено је колико такав приступ може трајати?
Прелиминарни резултати
пописа из Северне Македоније шокирали су јавност, а биће још шокова како се буду објављивали ови подаци и другде на Балкану.
Смањење популације на југоистоку Европе између два пописа мери се милионима људи.
Дарел Брикер и Џон Ибитсон у сјајној монографији „Празна планета“ упозоравају да ће се нешто слично, већ за три деценије, наставити широм света.
Промена начина живота, усвајање другачијих вредности и неумитност нове фазе демографске транзиције утицаће да се човечанство нађе у етапи „популационог банкрота“. У њиховом закључку има логике. Исто као што има логике у томе да ће овакав сценарио произвести драматичне политичке и друштвене промене. Толико драматичне, да их у овом тренутку не можемо ни замислити.
На будимпештанском самиту разговарало се и о наметању другачијих вредности. Мајк Пенс, донедавно потпредседник САД, нагласио је:
„Наше породице изградиле су наше цивилизације, оне треба да буду обновљене и очуване. Јаке породице стварају јаке заједнице, а јаке заједнице стварају јаке нације.“
Овде треба имати у виду да појам нације, како га употребљавају амерички конзервативци, подразумева заправо културе, цивилизације. Дефиниција породице се мења, као и однос према наслеђу, традицији и што је посебно приметно — вери. Боголики човек замењује човеколиког Бога. Са таквом променом, све је теже разлучити разлику између добра и зла.
Очекивано, због расправа, тема и порука, из другог дела „европске јавности“ самит је окарактерисан као „антицивилизацијски“, скуп заговорника антимигрантске политике, хомофоба и радикала различитих убеђења. Свако брани своје позиције. Прича о демографској обнови и породичним вредностима не иде заједно са „геј -парадама“ и концептом родне равноправности.
И управо тај моменат указује да се на „дневном реду“ будућих дебата о „судбини Европе“ помаљају сасвим нове, могуће и најважније теме. Ко је и зашто за „културу живота“, а ко је и зашто за „културу смрти“? Како се у том контексту тумаче људска права и слободе? Има ли европске цивилизације без европске традиције и хришћанске баштине?
Последњи самит наговестио је, као ниједан пре тога, да се прича из уског оквира предузимања конкретних институционалних мера сели на далеко шире поље идеологије.
