https://sputnikportal.rs/20211107/amira-medunjanin-nema-razlike-izmedju-himza-polovine-dzonija-stulica-i-nika-kejva-sve-je-to-sevdah-1131306671.html
Амира Медуњанин: Нема разлике између Химза Половине, Џонија Штулића и Ника Кејва, све је то севдах
Амира Медуњанин: Нема разлике између Химза Половине, Џонија Штулића и Ника Кејва, све је то севдах
Sputnik Србија
Нема разлике између Химза Половине и Џонија Штулића. За мене је све то сведах, али на наш начин. Често кажем и да је песма Ника Кејва „Love letter“ једна од... 07.11.2021, Sputnik Србија
2021-11-07T15:45+0100
2021-11-07T15:45+0100
2021-11-07T15:45+0100
култура
севдалинка
друштво
амира медуњанин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/0b/05/1131304021_0:110:1281:830_1920x0_80_0_0_964a71de977ea529e1341ce2a604efe9.jpg
„Разлике између песама које су ови аутори изводили нема, љубав је љубав“, додаје она. Босанска Били Холидеј У свету је називају „босанском Били Холидеј“, а њен начин певања – „балканским фадом“. Иако признаје да је фадо по сензибилитету сличан севдаху - јер песме говоре о љубавним темама, доминира меланхолија и све је до начина на који их певач доживљава, проживљава и доноси људима - Амира напомиње да севдах у односу на фадо ипак има дужу историју. „Севдалинка је настала пре петсто година, док је фадо настао почетком 19. века и то у сасвим другим околностима. Дакле, има сличности и нема“, каже у разговору за Спутњик чувена уметница и додаје: Уметница светског гласа која ће одржати три концерта 12, 13. и 15. новембра у Комбанк дворани у Београду и 17. новембра у Смедереву, најављује да овога пута долази са мало другачијом поставком. Она ће сцену поделити са Антонијем Врбичким на хармници, Алилом Аксојом који ће свирати гитару и саз, Зораном Мајсторовићем на гитари и оуду и Риадом Гузином који свира бас гитару. Претходне две године биле су велики изазов за музичаре, али и за публику. Како сте ви као аутор поднели недостатак живог контакта са публиком? -Нас је пандемија дочекала по повратку из Аустралије и Новог Зеланда. Из прекрасног Хобитона упала сам у Мордор. Иначе смо крајем 2019. завршили снимање албума „For him and her“ тако да смо прву половину те грозне 2020. године радили на постпродукцији и у том магновењу прошло је време. Било је и неких наступа, дешавали су се и онлајн концерти иако ја нисам љубитељ тога. Шокантно је кад цео свет стане. Кад Американац одсвира Тому и Силвану Ваш последњи студијски албум „For him and her“ омаж је Томи Здравковићу и Силвани Арменулић. Како од Томиних и Силваниних песама, које су„евергрин“ правите нови „евергрин“? -Те су песме део наших живота и доста људи негују ту врсту музике и за своју душу је слушају. Године слушања на овај или онај начин доводе до нових „аранжамана“. С друге стране, сјајни музичари с којима радим пуни су идеја и увек, кад се нађемо, нешто се лепо роди. У томе је лепота заједничког музицирања и проживљавања свих песама. Окосница албума „For him and her“ су бас и глас, а басиста је млади Американац који никад није чуо ни за Тому ни за Силвану, али је осетио оно што је требало да осети и донео звук на прави начин. Све то зависи и од момента и од људи с којима радим. Веома је тешко речима описати то што нам се дешава у студију или било где да се нађемо. Када се рађа идеја, то је трећа димензија, алхемија. Сарађујете са врхунским музичарима, од Мериме Кључо, Едина Карамазова, Бојана Зулфикарпашића, Немање Остојића. Бирате ли ви њих или они вас? -Никада нисам планирала и калкулисала с којим би музичарем требало да радим. Наши су сусрети судбински. Не верујем у случајности у животу. Конкретно, Хана Бејлија који је свирао бас на последњем албуму – чула сам у Бостону на једној свирци и помислила - „вау“. Била сам одушевљена начином на који свира и пева. Кад смо одлучили да снимамо албум, пожелела сам да баш њега укључим. Све се то негде горе намести, посложи, само треба читати знакове. Како функционише ваша сарадња? Радите ли по партитури или на осећај? - Морам бити искрена –не умем да читам ноте. Радим све по уху и по срцу, односно по осећају. Извела смо доста концерата с оркестрима и знало је бити смешних ситуација, јер оркестар, наравно, свира по нотама, а ја своје умем да окренем наопако, па ме упозоравају да их исправим и да се правим као да их читам. У суштини, идемо сви срцем и по осећају. Не морају партитуре бити расписане, битно је да оне партитуре у срцу раде. „Бабо пјева, а плаче“ Чувена је анегдота, када питају босанско дете, шта је то севдалинка, а оно на то одговара: „Ама, то је оно, кад бабо пјева, а плаче!“ Постоје ли песме које не можете да изведете, а да не пустите сузе? -Има их доста и све зависи од тренутка. Сетим се нечега из прошлости, пријатеља који су у тешкој ситуацији и заплачем на песми која није тужна, на којој не бих очекивала да ћу плакати. Ипак, на једној песми увек пустим сузу и верујем да нисам једина. То је „Зајди, зајди“. Прошли сте кроз многе музичке жанрове. Да ли је лакше певати после Химза Половине или Џонија Штулића? -Химзо Половина је извођач који ме је највише фасцинирао у животу. А Џони Штулић је Џони. Песма „Ако знаш било што“ коју смо донели на свој начин једна је од мени најдражих песама „Азре“. Та нумера никада није била хит, али је предивна љубавна песма и начин на који ју је Џони отпевао је непревазиђен. Наша интерпретација само је покушај да се приближимо ономе што је „Азра“ урадила и поклонимо се њиховом раду. Да ли себе доживљавате као чувара традиције и преносиоца важних прича и судбина из прошлости? -Сви смо ми чувари традиције, не само извођачи, већ сви који слушају те песме, који их у срцима носе. Ја сам само привилегована особа да на сцени широм света преносим те приче. То је огромна одговорност, али и велико задовољство.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2021
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
култура, севдалинка, друштво, амира медуњанин
култура, севдалинка, друштво, амира медуњанин
Амира Медуњанин: Нема разлике између Химза Половине, Џонија Штулића и Ника Кејва, све је то севдах
Нема разлике између Химза Половине и Џонија Штулића. За мене је све то сведах, али на наш начин. Често кажем и да је песма Ника Кејва „Love letter“ једна од најлепших љубавних песама и ако послушате речи, схватићете да је Кејв заправо отпевао једну прекрасну севдалинку, каже за Спутњик позната интерпретаторка севдалинки Амира Медуњанин.
„Разлике између песама које су ови аутори изводили нема, љубав је љубав“, додаје она.
У свету је називају „босанском Били Холидеј“, а њен начин певања – „балканским фадом“.
Иако признаје да је фадо по сензибилитету сличан севдаху - јер песме говоре о љубавним темама, доминира меланхолија и све је до начина на који их певач доживљава, проживљава и доноси људима - Амира напомиње да севдах у односу на фадо ипак има дужу историју.
„Севдалинка је настала пре петсто година, док је фадо настао почетком 19. века и то у сасвим другим околностима. Дакле, има сличности и нема“, каже у разговору за Спутњик чувена уметница и додаје:
„Шта се у ствари дешава и зашто је севдалинка опстала толико векова, зашто је толико посебна и зашто делује тако на људе, мени је и дан данас фасцинација. Након осамнаест година колико сам, у професионалном смислу, посвећена овој музици, још увек ме одређене песме одушеве. Без обзира на то што сам их поновила педесет, сто хиљада пута, сваки пут ме на нови, другачији начин загрле. То је чаролија и ја нисам у стању да је објасним“, истиче она.
Уметница светског гласа која ће одржати три концерта 12, 13. и 15. новембра у Комбанк дворани у Београду и 17. новембра у Смедереву, најављује да овога пута долази са мало другачијом поставком. Она ће сцену поделити са Антонијем Врбичким на хармници, Алилом Аксојом који ће свирати гитару и саз, Зораном Мајсторовићем на гитари и оуду и Риадом Гузином који свира бас гитару.
Претходне две године биле су велики изазов за музичаре, али и за публику. Како сте ви као аутор поднели недостатак живог контакта са публиком?
-Нас је пандемија дочекала по повратку из Аустралије и Новог Зеланда. Из прекрасног Хобитона упала сам у Мордор. Иначе смо крајем 2019. завршили снимање албума „For him and her“ тако да смо прву половину те грозне 2020. године радили на постпродукцији и у том магновењу прошло је време. Било је и неких наступа, дешавали су се и онлајн концерти иако ја нисам љубитељ тога. Шокантно је кад цео свет стане.
Кад Американац одсвира Тому и Силвану
Ваш последњи студијски албум „For him and her“ омаж је Томи Здравковићу и Силвани Арменулић. Како од Томиних и Силваниних песама, које су„евергрин“ правите нови „евергрин“?
-Те су песме део наших живота и доста људи негују ту врсту музике и за своју душу је слушају. Године слушања на овај или онај начин доводе до нових „аранжамана“. С друге стране, сјајни музичари с којима радим пуни су идеја и увек, кад се нађемо, нешто се лепо роди. У томе је лепота заједничког музицирања и проживљавања свих песама. Окосница албума „For him and her“ су бас и глас, а басиста је млади Американац који никад није чуо ни за Тому ни за Силвану, али је осетио оно што је требало да осети и донео звук на прави начин. Све то зависи и од момента и од људи с којима радим. Веома је тешко речима описати то што нам се дешава у студију или било где да се нађемо. Када се рађа идеја, то је трећа димензија, алхемија.
Сарађујете са врхунским музичарима, од Мериме Кључо, Едина Карамазова, Бојана Зулфикарпашића, Немање Остојића. Бирате ли ви њих или они вас?
-Никада нисам планирала и калкулисала с којим би музичарем требало да радим. Наши су сусрети судбински. Не верујем у случајности у животу. Конкретно, Хана Бејлија који је свирао бас на последњем албуму – чула сам у Бостону на једној свирци и помислила - „вау“. Била сам одушевљена начином на који свира и пева. Кад смо одлучили да снимамо албум, пожелела сам да баш њега укључим. Све се то негде горе намести, посложи, само треба читати знакове.
Како функционише ваша сарадња? Радите ли по партитури или на осећај?
- Морам бити искрена –не умем да читам ноте. Радим све по уху и по срцу, односно по осећају. Извела смо доста концерата с оркестрима и знало је бити смешних ситуација, јер оркестар, наравно, свира по нотама, а ја своје умем да окренем наопако, па ме упозоравају да их исправим и да се правим као да их читам. У суштини, идемо сви срцем и по осећају. Не морају партитуре бити расписане, битно је да оне партитуре у срцу раде.
Чувена је анегдота, када питају босанско дете, шта је то севдалинка, а оно на то одговара: „Ама, то је оно, кад бабо пјева, а плаче!“ Постоје ли песме које не можете да изведете, а да не пустите сузе?
-Има их доста и све зависи од тренутка. Сетим се нечега из прошлости, пријатеља који су у тешкој ситуацији и заплачем на песми која није тужна, на којој не бих очекивала да ћу плакати. Ипак, на једној песми увек пустим сузу и верујем да нисам једина. То је „Зајди, зајди“.
Прошли сте кроз многе музичке жанрове. Да ли је лакше певати после Химза Половине или Џонија Штулића?
-Химзо Половина је извођач који ме је највише фасцинирао у животу. А Џони Штулић је Џони. Песма „Ако знаш било што“ коју смо донели на свој начин једна је од мени најдражих песама „Азре“. Та нумера никада није била хит, али је предивна љубавна песма и начин на који ју је Џони отпевао је непревазиђен. Наша интерпретација само је покушај да се приближимо ономе што је „Азра“ урадила и поклонимо се њиховом раду.
Да ли себе доживљавате као чувара традиције и преносиоца важних прича и судбина из прошлости?
-Сви смо ми чувари традиције, не само извођачи, већ сви који слушају те песме, који их у срцима носе. Ја сам само привилегована особа да на сцени широм света преносим те приче. То је огромна одговорност, али и велико задовољство.
