00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
21:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
МИЉАНОВ КОРНЕР
Реалност је да се Партизан и Звезда боре за место у плеј-ину
20:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Розанов“
20:30
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
Ауторска емисија Љубинке Милинчић
21:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери

„Немој ово, дај ми нешто комерцијално“: Мање познати детаљи о настанку „Господара прстенова“

© AP Photo / Michael SohnГолум, лик из Толкиновог "Господара прстенова" изнад макете Минас Тирита
Голум, лик из Толкиновог Господара прстенова изнад макете Минас Тирита - Sputnik Србија, 1920, 19.12.2021
Пратите нас
Владимир Д. Јанковић, добитник награде „Милош Н. Ђурић“ открива зашто је аутор „Господара прстенова“ био фрустриран док је писао то капитално дело, ко може, а ко не да преводи поезију и може ли збирка поезије покрити трошкове издавања.
Песник, есејиста и преводилац Владимир Д. Јанковић овогодишњи је добитник награде „Милош Н. Ђурић“ у категорији поезије, за превод с енглеског језика Џ. Р. Р. Толкиновог дела „Берен и Лутијена“.
„Награда Милош Н. Ђурић, најпрестижније књижевно-преводилачко признање не само у Србији и на тлу бивше Југославије него и у овом делу Европе, најважнија ми је због Толкина који ми је од детињства постао нулти репер књижевног светоназора. Толкин ми је не само најомиљенији и најдражи, него писац који је изван категорија и од кога све почиње“, каже Јанковић за „Орбиту културе“.
„Берен и Лутијена“ је последња књига из Толкинове заоставштине коју је приредио његов син Кристофер који је имао 92 године. „Берен и Лутијена“ је на неки начин конац који је украсио Толкиново дело скоро пуних 50 година након одласка са овог света.

Фрустрирани Толкин: „Господар прстенова“ написан преко воље

Толкин је своју поезију увек провлачио кроз прозно штиво и у основи је себе доживљавао превасходно као песника. „Берен и Лутијена“ има скоро 4.000 стихова али и „прозне копче“ у којима Кристофер објашњава поједине етапе настајања рукописа. Толкин је на „Берену и Лутијени“ почео да ради веома рано, већ крајем Првог светског рата као двадесетогодишњак.
„'Берен и Лутијена' и 'Силмарилион' као једна велика ризница из које су изашли сви ти митови и приче из старијих времена, старијих у односу на оно што се догађало у 'Господару прстенова' и у 'Хобиту', заправо су били неки прапочетак. Ти стихови вукли су се по Толкиновим фијокама и он је имао велике невоље и фрустрације са издавачима“, истиче Јанковић.
Господар прстенова - Sputnik Србија, 1920, 07.04.2021
Руска верзија „Господара прстенова“ стара 30 година објављена на Јутјубу /видео/
Кад је објавио „Хобита“ 1937. Толкин је преко ноћи стекао славу и помислио је да је у позицији да пласира „Силмарилиона“ и своју поезију, међутим, издавач му је рекао: „Немој ово, дај ми нешто комерцијално, покушај да напишеше некакав наставак 'Хобита'“.

„Тако да је Толкин за време Другог светског рата и после писао 'Господара прстенова' ушавши преко воље у тај огроман, колосалан пројекат и можда и његово највеће дело. Био је незадовољан, осећао се као неки холивудски лик који испуњава комерцијалне задатке уместо да му издавач као већ доказаном писцу изађе у сусрет и објави му те песничке творевине које су једнако колосалне и по обиму, али и по квалитету“, открива Јанковић.

Чак и кад је завршио рад на „Господару прстенова“ ни тада му нису била отворена врата за штампање „Силамрилиона“ и „Берена и Лутијене“, а Кристофер Толкин је као баштиник уложио велики напор и показао се као „човек дебелих живаца“ кад је све то успео да сакупи и формулише као једну целину.

Само песници могу преводити поезију

Јанковић тврди да поезија није тежа за превођење од прозе, а кад издавачка кућа понуди поезију за превод ту се лако договори око цене. Поезија је, заправо, добро плаћена за онога ко то уме добро да ради, али поезију на препевавање не треба давати људима који и сами нису песници.
„Није то тако тешко кад имате то у себи, и у писању, и у препевавању. Препевавање поезије заиста је поновно писање јер препев је увек више огледало препевача, него самог аутора“, наглашава Јанковић.
© Sputnik / Александар МилачићПреводилац Владимир Д. Јанковић
Преводилац Владимир Д. Јанковић - Sputnik Србија, 1920, 17.12.2021
Преводилац Владимир Д. Јанковић
На питање да ли се он, као и Мишел Уелбек кога је преводио, осећа прво као песник па онда све остало, одговара да то и није ствар неког личног осећања већ један факт који је колико субјективан толико и објективан.
„Заиста си прво песник и као што се види, и Толкин је за себе то осећао. Колико год је био у могућности да се у прозном стваралаштву оствари, не само квалитетом већ и квантитетом, он је превасходно био и остао песник“.

Без дисконтинуитета – прва збирка после 25 година

Јанковић који је недавно објавио пету збирку поезије „Света Јелена“, 25 година после претходне „Даг“, каже да никад није имао осећај дисконтинуитета, јер је у међувремену објављивао поезију по часописима, новинама и порталима, као и краће прозне форме и бројне преводе.
„Књига песама је дошла онда кад је и настала. У једном тренутку, кад ми се отворила нека нова дизна и кад сам пронашао нови лични образац – ритам у ком могу да стварам, нова формална решења која су ми помогла да се изражавам лако и течно а да ме не буде блам кад то читам после недељу дана, два месеца или годину, и кад сам видео да те песме наилазе на повољну реакцију читалаца и осетио ту хомогеност и компактност коју у одређеној мери мора да има један конгломерат песама да би се могао назвати збирком или књигом, постало је то једна целина која је овако и објављена“.

Утицај Јанковића преводиоца на Јанковића песника

У поговору „Свете Јелене“ Мухарем Баздуљ је написао да је Јанковић „старински песник духом и поетиком“. Јанковићу је то „слатко и симпатично“, зато што је Баздуљ навео његов цитат из текста о Мишелу Уелбеку „сигурно несвесно и имајући своју властиту идеју на уму“.
Иначе, Уелбекова песничка антологија „Не мирим се“ у којој су обухваћене песме које је писао од 1991. до 2013. године коју је Јанковић препевао, представљала је важан замајац у настанку песама сабраних у књизи „Света Јелена“. Издавач Иван Бевц дао му је да препева Уелбекову личну антологију 2016. а кад је превео четири песме од којих су три биле сонети, рекао му је да сачека годину дана да се стекну услови да се књига објави.
Мишел Уелбек - Sputnik Србија, 1920, 02.02.2019
Непредвидиви Уелбек: Следи покоравање „хормоном среће“
После препевавања тих првих песама осетио је да му форма сонета одговара, да може у њој да буде и разигран и дрзак и патетичан у оној мери која му одговара да не осети да је та патетика претерана.
„Мање-више може се рећи да је на мене у том смислу, пошто у 'Светој Јелени' 70 одсто чине сонети, утицао онај Владимир Јанковић који је препевавао Уелбека. Јер то ни садржински, ни идејно, ни по бојама, ни ликовно, ни у неком филмском смислу није одраз онога што Уелбек мисли и изговара, него ме је једноставно моје препевавање њега подстакло да пређем у тај облик“.

Песник као бизнисмен

Јанковић открива да је одлучио да у нови песнички подухват уђе као „по мало и као послован човек“. Поставио је себи врло прецизне математичке циљеве да прво издавачу, „Стели поларис“, врати сав новац уложен у штампање, зато што се поезија „веома слабо продаје“.
„Врло се воли, индивидуално људи имају дивне реакције, али не пада им на памет да издвоје 500 динара и уђу у књижару. То значи да се мораш трудио на хиљаду начина да људи пожеле да купе књигу песама. Поезија има свој пут и живот који је уметнички, етеричан и који улази у душе људи, али хајде да пробамо и на материјалном плану да анимирамо публику да књига иде“, каже Јанковић.
Ове јесени је уз помоћ пријатеља одлучио је да иде са „Светом Јеленом“ по Србији што данас ниједан песник не ради. Од почетка септембра до прве половине децембра имао је осам или девет јавних представљања, књижевних вечери – три у Београду, затим у Новом Саду, Кули, Кучеву, Врбасу, Панчеву...
„Кад идете међу људе и разговарате са њима онда они хоће да купе збирку и тада поезија може да се исплати, али не у смислу да ћемо зарадити паре, него да се направи мали свет који не кошта онога ко је уложио. Приметио сам да се поезија, као и књижевно превођење, сматра пустињачком, самотњачком и особењачком активношћу. То уопште није тако, а поезија може да буде мост између великог броја људи“, закључио је Јанковић.
Куга, илустрација - Sputnik Србија, 1920, 25.02.2020
Нова „афера плагијат“ у Србији — „Куга“ која је покосила моралне капиталисте
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала