https://sputnikportal.rs/20220108/najznacajniji-filmovi-sidnija-poatjea-afroamerikanca-koji-je-otvorio-vrata-glumcima-druge-rase--1133142240.html
Најзначајнији филмови Сиднија Поатјеа, Афроамериканца који је отворио врата глумцима друге расе
Најзначајнији филмови Сиднија Поатјеа, Афроамериканца који је отворио врата глумцима друге расе
Sputnik Србија
Оскаровац Сидни Поатје померио је границе кинематографије и постао први човек Холивуда у време када Афроамериканци нису имали грађанска права. Такође је... 08.01.2022, Sputnik Србија
2022-01-08T12:38+0100
2022-01-08T12:38+0100
2022-01-24T15:39+0100
култура
сидни поатје
култура
филм и серије
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/01/07/1133129569_0:160:3073:1888_1920x0_80_0_0_5f6b683b54906df205468429905128d0.jpg
Рођен 1927. године у Мајамију, Поатје је одрастао на Бахамима на фарми парадајза. Дебитовао je на филмском платну 1950. године у филму „Без излаза“, глумећи доктора који лечи расистичког белог фанатика. Само осам година касније, био је у трци за Оскара у номинацији за најбољег глумца у филму „Пркосни“ и тако постао први црни извођач који се такмичио за ову престижну награду америчке Академије. Кругу победника придружио се са филмом „Пољски љиљани“ из 1963. године и тако ушао у историју као први црнац који је освојио награду за најбољег глумца. Тај се подвиг неће поновити 38 година, све док Дензел Вашингтон није освојио Оскара за филм „Дан обуке“, исте године када је Поатјеу додељен „почасни Оскар“. Том приликом, Вашингтон је свом ментору рекао: „Увек ћу те јурити, Сидни. Увек ћу ићи твојим стопама“. Поатје је био лауреат Златног глобуса за филм „Пољски љиљани“, а за ту награду такмичио се са улогама у филмовима „Пркосни“, „Порги и Бес“, „Суво грожђе на сунцу“, „Плава закрпа“, „У врелини ноћи“ као и у тв филму „Раздвојени, али једнаки“ у којем игра судију Врховног суда. Та му је улога донела и номинацију за Еми, исто као и извођење Нелсона Менделе у филму „Мендела и де Клерк“. Његов наступ у оригиналној бродвејској продукцији представе „Суво грожђе на сунцу“ донео му је номинацију за награду Тони 1959. години. За филм „Пркосни“ освојио је награду БАФТА. Поред тога, добио је награду за животно дело, награду Кенеди центра 1995. године и Председничку медаљу слободе 2009. године коју му је уручио Барак Обама. Бахами тугују На вест о Поатјеовој смрти, премијер Бахама Филип Дејвис рекао је: „Бахами тугују. Али чак и док тугујемо, славимо живот великог Бахамца." Он је додао да је снага његовог карактера била у спремности да устане и стане на пут неправди. „То је дечак који се преселио са фарме парадајза да би постао конобар у Сједињеним Државама, младић који не само да је сам научио да чита и пише, већ је своју каријеру изградио на изражавању речи, мисли и осећања“. Холивудске личности одале су почаст Поатјеовим достигнућима. Дензел Вашингтон је рекао: „Била је привилегија звати Сиднија Поатјеа својим пријатељем. Био је благ човек и отворио је свима нама врата која су годинама била затворена.” Вупи Голдберг је написала: „Писала бих преко неба словима која би се винула хиљаду стопа високо. Господину… са љубављу. Сидни Поатје - он нам је показао како да посегнемо за звездама.” Поатје је одиграо више од педесет филмских улога, а у његова најзначајнија остварења, критичари убрајају следеће наслове… „У врелини ноћи“ У режији Нормана Џевисона, „У врелини ноћ“ адаптација је романа Џона Бола. Када се појавио, филм је био шамар који се чуо широм света. Поатје тумачи улогу Вирџила Тибса, црног детектива из Филаделфије који истражује убиство на дубоком југу и буни се против власника плантаже и расисте, наочиглед белог шефа полиције. То је изазвало шок у публици која је до тада Афроамериканце на филмским екранима гледала искључиво у сервилнијим улогама. То је, такође, била запањујућа промена темпа за глумца који је раније стекао име играјући достојанствене, ненасилне појединце. „У врелини ноћи“ освојио је пет Оскара, укључујући и најбољи филм. „Суво грожђе на сунцу“ Чувена бродвејска представа о осиромашеној црначкој породици стигла је на екране са идентичном глумачком поставом као у позоришту, где је Поатје поновио улогу која му је донела номинацију за Тонија. После овог остварења, Поатје је номинован за Златни глобус за главну мушку улогу. „Пркосни“ „Пркосни“ су донели Поатјеу номинацију за Оскара за најбољег глумца, чиме је постао први црнац који се такмичио у категорији глуме. Иако се сматра да је овај филм проповеднички и дидактичан, он ипак задржава сирову емоционалну снагу добрим делом захваљујући својим динамичним звездама. Поатје и Тони Кертис играју одбегле осуђенике везане један за другог који морају да науче да се слажу да би преживели. „Погоди ко долази на вечеру“ Редитељ овог остварења Стенли Крамер је намеравао да „Погоди ко долази на вечеру?“ претвори у смели отпор против расизма, представљајући позитиван поглед на међурасне бракове у време када је још увек био незаконит у 17 држава у САД. Отуда овај филм, иако многи сматрају осредњим остварењем, заузима посебно место у историји кинематографије. „Џунгла на школској табли“ „Џунгла на школској табли“ Ричарда Брукса изазвала је пометњу када је објављена 1955. године. Глен Форд глуми наставника који стиже у насилну средњу школу у центру града одлучан да ради свој посао упркос протестима његових ученика. Поатје и Вик Мороу истичу се као главни деликвенти, који својим опасним будалаштинама претварају наставников живот у пакао. Иако није ни приближно тако провокативна као у своје време, „Џунгла на школској табли“ и даље важи за сензационалистичку драму. Од посебног значаја је контроверза са рокенрол песмом Билија Хејлија „Rock around the clock” због које се студио плашио да ће изазвати нереде у биоскопима. „Пољски љиљани“ Поатје је ушао у историју Оскара својом победом за најбољег глумца у филму „Пољски љиљани“, поставши први црни извођач који је освојио ту награду у време када је Покрет за грађанска права доводио до великих промена широм земље. С обзиром на климу тог времена, његова победа је изгледала готово неизбежна до отварања коверте, иако је то не чини мање заслуженом. У режији Ралфа Нелсона, ова драма говори једноставну и дирљиву причу о путујућем мајстору који помаже групи монахиња да изгради капелу. Филм је зарадио додатне номинације за најбољи филм, најбољу споредну глумицу, најбољи адаптирани сценарио и најбољу камеру.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
култура, сидни поатје, филм и серије
култура, сидни поатје, филм и серије
Најзначајнији филмови Сиднија Поатјеа, Афроамериканца који је отворио врата глумцима друге расе
12:38 08.01.2022 (Освежено: 15:39 24.01.2022) Оскаровац Сидни Поатје померио је границе кинематографије и постао први човек Холивуда у време када Афроамериканци нису имали грађанска права. Такође је отворио врата режисерима друге расе након што је чак девет пута стао иза камере.
Рођен 1927. године у Мајамију, Поатје је одрастао на Бахамима на фарми парадајза. Дебитовао je на филмском платну 1950. године у филму „Без излаза“, глумећи доктора који лечи расистичког белог фанатика. Само осам година касније, био је у трци за Оскара у номинацији за најбољег глумца у филму „Пркосни“ и тако постао први црни извођач који се такмичио за ову престижну награду америчке Академије.
Кругу победника придружио се са филмом „Пољски љиљани“ из 1963. године и тако ушао у историју као први црнац који је освојио награду за најбољег глумца. Тај се подвиг неће поновити 38 година, све док Дензел Вашингтон није освојио Оскара за филм „Дан обуке“, исте године када је Поатјеу додељен „почасни Оскар“. Том приликом, Вашингтон је свом ментору рекао:
„Увек ћу те јурити, Сидни. Увек ћу ићи твојим стопама“.
Поатје је био лауреат Златног глобуса за филм „Пољски љиљани“, а за ту награду такмичио се са улогама у филмовима „Пркосни“, „Порги и Бес“, „Суво грожђе на сунцу“, „Плава закрпа“, „У врелини ноћи“ као и у тв филму „Раздвојени, али једнаки“ у којем игра судију Врховног суда. Та му је улога донела и номинацију за Еми, исто као и извођење Нелсона Менделе у филму „Мендела и де Клерк“.
Његов наступ у оригиналној бродвејској продукцији представе „Суво грожђе на сунцу“ донео му је номинацију за награду Тони 1959. години. За филм „Пркосни“ освојио је награду БАФТА. Поред тога, добио је награду за животно дело, награду Кенеди центра 1995. године и Председничку медаљу слободе 2009. године коју му је уручио Барак Обама.
На вест о Поатјеовој смрти, премијер Бахама Филип Дејвис рекао је:
„Бахами тугују. Али чак и док тугујемо, славимо живот великог Бахамца."
Он је додао да је снага његовог карактера била у спремности да устане и стане на пут неправди.
„То је дечак који се преселио са фарме парадајза да би постао конобар у Сједињеним Државама, младић који не само да је сам научио да чита и пише, већ је своју каријеру изградио на изражавању речи, мисли и осећања“.
Холивудске личности одале су почаст Поатјеовим достигнућима. Дензел Вашингтон је рекао:
„Била је привилегија звати Сиднија Поатјеа својим пријатељем. Био је благ човек и отворио је свима нама врата која су годинама била затворена.”
Вупи Голдберг је написала:
„Писала бих преко неба словима која би се винула хиљаду стопа високо. Господину… са љубављу. Сидни Поатје - он нам је показао како да посегнемо за звездама.”
Поатје је одиграо више од педесет филмских улога, а у његова најзначајнија остварења, критичари убрајају следеће наслове…
У режији Нормана Џевисона, „У врелини ноћ“ адаптација је романа Џона Бола.
Када се појавио, филм је био шамар који се чуо широм света. Поатје тумачи улогу Вирџила Тибса, црног детектива из Филаделфије који истражује убиство на дубоком југу и буни се против власника плантаже и расисте, наочиглед белог шефа полиције. То је изазвало шок у публици која је до тада Афроамериканце на филмским екранима гледала искључиво у сервилнијим улогама. То је, такође, била запањујућа промена темпа за глумца који је раније стекао име играјући достојанствене, ненасилне појединце. „У врелини ноћи“ освојио је пет Оскара, укључујући и најбољи филм.
Чувена бродвејска представа о осиромашеној црначкој породици стигла је на екране са идентичном глумачком поставом као у позоришту, где је Поатје поновио улогу која му је донела номинацију за Тонија. После овог остварења, Поатје је номинован за Златни глобус за главну мушку улогу.
„Пркосни“ су донели Поатјеу номинацију за Оскара за најбољег глумца, чиме је постао први црнац који се такмичио у категорији глуме. Иако се сматра да је овај филм проповеднички и дидактичан, он ипак задржава сирову емоционалну снагу добрим делом захваљујући својим динамичним звездама. Поатје и Тони Кертис играју одбегле осуђенике везане један за другог који морају да науче да се слажу да би преживели.
„Погоди ко долази на вечеру“
Редитељ овог остварења Стенли Крамер је намеравао да „Погоди ко долази на вечеру?“ претвори у смели отпор против расизма, представљајући позитиван поглед на међурасне бракове у време када је још увек био незаконит у 17 држава у САД. Отуда овај филм, иако многи сматрају осредњим остварењем, заузима посебно место у историји кинематографије.
„Џунгла на школској табли“
„Џунгла на школској табли“ Ричарда Брукса изазвала је пометњу када је објављена 1955. године. Глен Форд глуми наставника који стиже у насилну средњу школу у центру града одлучан да ради свој посао упркос протестима његових ученика. Поатје и Вик Мороу истичу се као главни деликвенти, који својим опасним будалаштинама претварају наставников живот у пакао. Иако није ни приближно тако провокативна као у своје време, „Џунгла на школској табли“ и даље важи за сензационалистичку драму. Од посебног значаја је контроверза са рокенрол песмом Билија Хејлија „Rock around the clock” због које се студио плашио да ће изазвати нереде у биоскопима.
Поатје је ушао у историју Оскара својом победом за најбољег глумца у филму „Пољски љиљани“, поставши први црни извођач који је освојио ту награду у време када је Покрет за грађанска права доводио до великих промена широм земље. С обзиром на климу тог времена, његова победа је изгледала готово неизбежна до отварања коверте, иако је то не чини мање заслуженом. У режији Ралфа Нелсона, ова драма говори једноставну и дирљиву причу о путујућем мајстору који помаже групи монахиња да изгради капелу. Филм је зарадио додатне номинације за најбољи филм, најбољу споредну глумицу, најбољи адаптирани сценарио и најбољу камеру.
