Дан сећања на страдалу децу Српског Сарајева /видео/
© Pixabay
Пратите нас
У Основној школи „Свети Сава“ у Источном Новом Сарајеву обележен је Дан сећања на страдалу децу Српског Сарајева, међу којима су и ученице Наташа Учур и Милица Лаловић, које су синоним страдања деце на подручју Сарајевско-романијске регије.
ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ЧИТАОЦЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму, а све видео садржаје на платформи „Одиси“ (odysee.com).
Наташа и Милица убијене су 11. марта 1995. године, за време примирја, снајперским хицима, док су се играле испред зграде у насељу Грбавица.
На списку Центра за истраживање ратних злочина, који нажалост још није коначан, за сада се налази 121 име убијене деце Српског Сарајева.
Крвничка рука снајперисте, око пуно мржње и пуцањ у детињство прекинули су посљедњу игру ластиша Милице и Наташе. У болницу Касиндо прва је довезена Наташа, а лекари су констатовали сурову прецизност снајперисте. Након ње, и Милица. Доктор Славко Ждрале сведочи да није било могућности да преживе крвнички напад.
„Констатовали смо да се ради о тешким повредама главе, да је дошло до оштећења коштанога дела главе и мозговине, да су повреде смртоносне и девојчица је издахнула за неколико минута. Непосредно после тога, у болницу је дошла и Лаловић Милица рођена 1984. године смртно страдала на Грбавици такође од метка. Никакве могућности није било за помоћ, девојчица је већ била мртва“, описао је раније доктор Ждрале.
У време када су девојчице убијене на снази је било примирје које су надгледали француски и руски мировњаци. Зашто су снајперисти 101. бригаде тзв. Армије РБиХ и поред постигнутих договора убијали српску децу у Грбавици, питање је за команданте те јединице, које је до данас без одговора. Правда, тешка али достижна, и даље не куца на врата ожалошћених породица.
Рада Цвијетић из Трнова у рату је изгубила десеторо чланова породице, а међу њима и братића Милуна који је убијен када је имао свега 18 месеци.
„Убили га, ломили му и ноге и руке... Патолог, покојни Зоран Станковић, на обдукцији нам је то рекао. Тражили смо правду, али по Тужилаштву нема правде. Требало је да оне кости покупимо и однесемо у Хаг... Не знам више шта да кажем и како да докажем оно што је стварност. Нема истине и правде и неће је ни бити док је тамо Тужилаштво. Ако се наши изборе да нам се врати Тужилаштво и да судимо злочинцима, можда ће и бити неке правде“, истиче Цвијетићева.
Према званичним подацима и публикацији коју ће Републички центар за истраживање рата објавити у наредна два месеца, у протеклом рату у БиХ, страдало је 1.418 српске деце. Списак, нажалост, није коначан.
„Од тога је 450 убијене деце, преко 400 затварано у логорима и преко 400 је било рањено. То је застрашујуће, посебно имајући у виду начине на које су та деца убијана и страдала“, каже Милорад Којић, директор Републичког центра.
За српски народ Милица Лаловић и Наташа Учур анђели су које не смемо заборавити, чија крила остају вечно раширена на спомен-обележју у дворишту Основне школе „Свети Сава“.
Изасланик српског члана Председништва БиХ Бошко Томић подсећа да још нико није одговарао за убијене девојчице која су се у време примирја играле испред своје школе.
„У марту, месецу великог страдања и егзодуса сарајевских Срба, морамо се сећати нашег страдања и исељавања. У овом месецу се уједињени морамо сећати и спомињати наше невино страдале“, рекао је Томић.
Директорка ОШ „Свети Сава“ Жељка Топалић указала је на обавезу обележавања важних датума за Источно Сарајево, те да у школама имају обавезу да младе нараштаје уче да не забораве своје страдале вршњаке и да негују културу сећања и да се на тај начин ствара осећај припадности.
Поражавајуће је што за злочине над српском децом у посљедњем рату, осим Елфете Весели, осуђене за монструозно убиство дечака Слободана Стојановића код Зворника 1992. индиректно пресуђено још само шест лица. Из Републичког центра за истраживање рата поручују да је то занемариво у односу на број заточене и убијене српске деце, преноси РТРС.
