Био је витез у борби против неумољивог заборава, часни борац за српску историју и културу
14:34 22.03.2022 (Освежено: 14:40 22.03.2022)
Пратите нас
Од политике и од народалија Милован се витешки борио против неумољивог заборава, а свој надимак Витез часно је приложио на олтар српске историје и културе, каже на вест о одласку Милована Витезовића његов колега и пријатељ Љубивоје Ршумовић.
Говорећи о одласку једног од најзначајнијих српских стваралаца, иза којег је остало око педесет књига објављених у више од двеста издања, песник Ршумовић подсећа да је Милован Витезовић почео са хумором и афоризмима, да би потом постао и песник за децу.
За децу и осетљиве
„Његова позната и веома читана књига 'Ја и клинци ко песници' једно време била је упоређивана са чувеном књигом 'Оловка пише срцем'. И нисмо само били колеге по писању, сарађивали смо и у позоришту. Наручио сам од њега текст о Светом Сави који је потом Милан Караџић режирао и то је била веома лепа и популарна представа у позоришту „Бошко Буха“, каже Ршумовић.
Уз подсећање да је једну двотомну песничку антологију приpеђивач Витезовић насловио „Поезија за децу и осетљиве“, Ршумовић каже да она одражава и сензибилитет самог песника и приређивача.
„Ја никад нисам писао за децу, увек сам писао за младе људе, држећи се онога што ми је давно упутио Душко Радовић речима „Ти не знаш за кога пишеш“. Претпостављам да су то ти Витезовићеви „осетљиви“.
Вук и Милован су се подударили
Ршумовић напомиње да се иако је реч о књижевнику који је урадио много и на многим пољима, ипак један наслов намеће као - животно дело:
„Мислим да је то телевизијска серија 'Вук Караџић' која му је донела и Европску награду за телевизију и која је на један нов начин приступила важној личности наше историје али и самој историји. Увек сам сматрао да су се ту Вук и Милован некако подударили.“
За књижевника и афористичара Александра Чотрића одлазак Милована Витезовића велики је губитак за српску књижевност и културу, а нарочито за српску афористику.
„Био је велика фигура, стваралац који је на толиким пољима оставио значајан траг. Упознао сам га као десетогодишњи дечак кад је гостовао у мојој школи и представио своју тек објаљену књигу 'Ђачко доба'. То су заправо били афоризми намењени младима и деци које је сјајно илустровао Радомир Стевић Рас и мислим да је то и мене определило да постанем афористичар“, сећа се Чотрић и додаје да се тај утисак опчињеношћу афоризмом није променио ни касније када је прочитао Витезовићеву књигу „Срце ме је откуцало“.
Лака им била црна отаџбина
„Витезовић је заправо био један од првих послератних српских афористичара који је са само 25 година објавио ову књигу која је скренула пажњу читалачке јавности на тог младог а зрелог и формираног сатиричара. Та је књига била забрањена, тужилац је у њој пронашао десетак афоризама који су угрожавали неприкосновени култ личности Јосипа Броза Тита, братство и јединство и социјалистички поредак. А неки од тих забрањених афоризама су 'Лака им била црна отаџбина', 'Мислим, дакле, сумњам да постојим', или 'У мрачним временима храброст је бити свитац'. Милован Витезовић је управо био свитац у тим и таквим временима“, каже Чотрић.
Инсерт из филма "Лајање на звезде"
© Фото : ЈПСлужбениГласник, Јутјуб / Инсерт из филма "Лајање на звезде"
Он подсећа да су Витезовићеве књиге штампане у тиражима од по 15.000 примерака у само једном издању.
„Био је изузетно читан и популаран и на Западу и на Истоку. У Немачкој су му објављиване књиге, 'Штерн' је редовно објављивао његове афоризме. Истовтремено, у тадашњем Совјетском савезу читали су га у московском часопису 'Недеља' као и у знаменитом 'Крокодилу' који је достизао тираж од седам милиона примерака. На руском језичком простору био је и познат и признат. И не само руском, ево недавно се у Прагу појавила његова књига 'Човече не љути се' на чешком језику“.
Предано бринуо о своје четворо деце
На питање шта је препоручивало Витезовића за такву и толику популарност, Чотрић каже да је то пре свега његова невероватна енергија.
„Та енергија је учинила да Витезовић не буде онај аскета који се потпуно предаје стваралаштву, јер он је пре свега био породичан човек, отац четворо деце о којима је предано бринуо. И сам је говорио да је између њега и Вука Караџића било много сличности, пре свега у томе што су обојица имала много деце, али и из других разлога. И Вук имао проблеме са ногом, говорио је Милован који се после саобраћајне несреће и повреде ноге користио штапом, а и живео је у Улици Вука Караџића, што је још једна коинциденција.“
Витезовићев колега и афористичар подсећа да смо изгубили једног од најбољих познавалаца живота и дела Вука Караџића, али и многих знаменитих личности српске историје.
„Витезовић је био и један од најбољих познавалаца 18. и 19. века у српској књижевности. Његова су знања али и активности била много разуђена. Увек нас је импресионирало како успева све те обавезе, и приватне и стваралачке, и професуру и активности као председника УКС, да усклади и да за све нађе времена. С разлогом је био узор многим, нарочито младим ауторима и још за живота постао и великан и класик“ закључује Чотрић.
