Иранске песникиње, глас побуне против Бога који је одувек зевао
12:13 02.04.2022 (Освежено: 12:58 08.09.2022)
© AP Photo / Ebrahim Noroozi
Пратите нас
„Техеран – никад нисам мислила да ће бити тако црвен... а Бог – Бог је одувек зевао“ пише иранска песникиња Мандана Зандиан у песми „Стање узбуне“ из збирке „Савремене иранске песникиње“ коју је недавно у преводу Јелене Мандић објавила бањалучка издавачка кућа „Имприматур“.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
„Уплашена жена је песникиња сатерања у ћошак у кући пуној буке“, надовезује се стиховима Рира Абаси, песникиња из Техерана.
Ова јединствена стихована повест о животу иранских жена исписана из пера неких од њих, представља и борбу ових ауторки да се снагом својих поетских гласова после много времена наметну и доспеју у центар пажње персијске књижевности.
Збирка "Савремене иранске песникиње"
© Фото : Промо
До краја деветнаестог века, врло мало иранских књижевница имало је прилику да покаже свој таленат. У класичној персијској поезији жене су биле присутне, али не као песникиње, него као тема писања. Са толико препрека за жене у историји иранске културе, поезија је постала једини облик уметности који је преостао женама писцима да изразе своја осећања. Њихови поетски покушаји у фокус су стављали промену правца од љубавних песама ка субјективним увидима и размишљањима.
О томе сведочи и збирка „Савремене иранске песникиње“ која, према мишљењу уредника „Имприматура“ Бориса Максимовића обједињује женски поглед на савремену иранску стварност. У њој нису заступљене само песникиње које живе у Ирану, већ и оне које су Иранке пореклом, а живе расуте по целом свету, од Тринидада и Тобага до Америке.
„Без обзира на то одакле долазе, песникиње представљене у овој збирци показују нам женски поглед на стварност у земљи у којој живот жене није нимало лак“, каже Максимовић.
Бог је одувек зевао
„Техеран – никад нисам мислила да ће бити тако црвен... а Бог – Бог је одувек зевао“ пише Мандана Зандиан у песми „Стање узбуне“.
Савремене иранске песникиње гласом побуне упозоравају да је тешко бити Иранка, а још и песникиња. Ипак, та им је снага допустила да поставе књижевне трендове у своју корист. После Исламске револуције оне се осврћу на проблеме жена и породице преко којих се дотичу и тема рата, патријархата, женске лепоте.
„Ова поезија у исто време је и брутална и нежна. Многе од песама изнијансиране су, а опет догађаји о којима се пева не баш угодни. То су приче о насиљу, о хиљадама нијанси патријархата које неко може да искуси у земљи какав је Иран. Опет, читајући ове песме, ми осећамо дивљење према тој земљи, прихватање традиције, понос на земљу каква год она била. Збирка је комплексна као и сам Иран. С једне стране то је земља на коју је уперен једноличан поглед, а с друге је то страховито богата културна традиција и ова је збирка само једна кап у том мору“, објашњава Максимовић.
Стихови Шоле Волпи упозоравају: „Ја сам жена.. Гледати у мене је грех.. Чути мој глас је искушење... Злочин је да мислим“, исто као и песме Персис Карим која поетски обрађује погубљење шеснаестогодишње девојчице Атефе Рађаби.
„Ова књига није само прича о траумама у једној комплексној земљи, има овде песама које нису лаке и тривијалне, али су о свакодневним стварима. Једна од таквих за мене је песма Персис Карим ’У славу великих носева’ која заправо говори о комплексном односу мужа и жене и о томе да и нос може бити извор поноса. Има доста песама које преко неког специфичног дела стварности, нимало трауматичног и болног доносе нови поглед на историју из женске перспективе“, истиче Максимовић.
Писма оцу, мужу, силоватељима, убицама…
Има у поезији Лејле Фарђами, Рире Абаси, Персис Карим, Сузаб Атефат Пекам, Шеиде Мохаммади и других песникиња заступљених у овој збирци и ироније и сатире, има љубави, али има и мржње. Њихова писма упућена су симболичкој фигури оца, мужу, њиховим силоватељима, убицама...
„Ово је писмо за данашњи дан: за дан којим сам опростила“, пише у песми „Писмо оцу“ Лејла Фарђами и отвара временски простор који сеже у рану историју персијске културе. Митолошки наратив досеже и Шима Калбаси у стиховима:
„И осмог дана Господ створи рану која крвари, Блиски исток“.
Колико њихова поезија освешћује позицију жене, оне која је унапред ућуткана и која по ригидним правилима заједнице не може чак ни да артикулише свој глас, потврђује и Максимовић који наводи да су многе од ових песникиња плаћале високу цену за то што су се бавиле поезијом. Блискост са темама које и наш народ оптерећују, али и универзалност ових песмама објашњавају и реакције домаће публике које су, према речима Максимовиће, биле више него позитивне.
„Морам да признам да је наша публика гладна културних производа са Истока. Наша издавачка култура превише је под утицајем англосаксонске књижевности, сви ресусри су на западној страни и већина наше културне понуде долази са Запада. Види се код наше публике глад за нечим што одудара од шаблона који нам се пласира са Запада“, закључује уредник „Имприматура“.
Како Јелена Мандић, која је ове песме преводила с персијског и енглеског језика, у поговору каже:
„Ово су снажни, непосредни, универзални женски гласови који сведоче о борби и позицији жене у свету и уметности, о ограничењима и замкама на које свака побуна наилази и начинима да се, пишући и обзнањујући свој свет лепоте и ужаса, буде ангажованим и актуелним“.
