Милован Бојић: Зашто је срце митски орган због кога смо велики
© Sputnik
Пратите нас
У емисији „Док анђели спавају“ коју уређује и води Марина Рајевић Савић, директор Института за кардиоваскуларне болести Дедиње, проф. др Милован Бојић говорио је о важности познавања књижевности, дружењу са познатим српским интелектуалцима, борби да се у Србију уведу технике трансплантације срца. Али и зашто је срце митски орган.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Животни пут проф. др Милована Бојића почео је у селу Липову код Колашина, где је рођен и завршио основну школу и гимназију, преко Београда, где је завршио медицински факултет, али и Норвешке, у којој је радио магистарске студије. Докторирао је на Медицинском факултету у Београду.
Срце је митски орган
Бојић је у емисији, између осталог, причао и о борби да Институт Дедиње почне да ради трансплантације срца, што је деведесетих година, у условима санкција и опште немаштине, био веома тежак подухват. Врхунац признања Институту била је посета највећег светског кардиохирурга Дентона Артура Кулија, који је посетио институт и извршио јубиларну двехиљадиту операцију.
Од Кулија је, каже, научио да је срце митски орган.
„Ја сам га питао зашто је кардиохирургија тако узвишена. Он је рекао да је срце митски орган. Питао сам га шта је ту нашао јер га је отварао толико пута. Одговорио ми је да се то не да опипати, да је то негде на дну, да то не хватају ултразвукови, скенери, дијагностика и тако даље. Али, управо због тог митског органа и ми смо велики. Велики смо готово као богови, али нисмо богови“, објашњава Бојић.
Кажу да је срце неисцрпно за тугу – једна или две среће га преплаве, али много туге може да се настани у срцу. За срце се везују највеће песме и романи. Срце је, не само најсавршенија механичка пумпа, већ на дну срца станује љубав, каже Бојић.
Књижевност нас учи животу
Бојић је желео да студира књижевност, али је по жељи родитеља уписао медицину. Ипак, књижевност му је остала једна од љубави, још од детињства. Читање је, каже, основа свега.
„Књижевност је та која вас учи и подучава. Тај сазнајни и васпитни ефекат из неког књижевног дела које подстичете у себи самом, ти ликови из књижевних дела које преламате кроз призму своје унутрашње личности, они вас брусе, кале, дотерују вашу реч“, каже Бојић.
Књижевник Миодраг Булатовић поклонио је читаву библиотеку колашинској гимназији и Бојић је прочитао све што се ту могло наћи.
„Ја сам буквално јео ту литературу, а имао сам и добру меморију, па сам оно што ми се допадало читао по више пута. То упамћивање прочитаног и, после тога, његова употреба кроз свакодневни живот, који после тога није био нимало лак, јер сваки прави живот није нимало лак, утицало је на мене да поведем рачуна о свом изразу“, истиче Бојић.
Свађа са митрополитом Амфилохијем око Достојевског
Имао је, како каже, да другује, разговара и дискутује са највећим српским писцима, али омиљени писац му је Достојевски о коме је више пута разговарао са покојним митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем. Често су разговарали о књижевности или филозофији. Те су расправе умеле да трају дуго.
Међутим, једна од њих трајала је целу ноћ. Отишли су у један београдски ресторан на вечеру.
„Ја сам цитирао Достојевског, он ми је одговорио цитатом. Ја сам додао још један, он је опет одговорио. Био сам мало безобразан, рекао сам: „Ђед се не предаје“. То је њега још више разјарило и почела је расправа. Ми смо се толико свађали, све само око Достојевског и све само о Достојевском, да је то баш трајало. У једном моменту, окренем се ка келнеру и зовем да нас услужи. Он каже да за вечеру нема ништа јер су сви отишли кући. Осврнем се и видим да у ресторану нема никога, само смо ми остали. Свађа је трајала шест и по сати и није нам била прва, али можда била најдужа“, сећа се Бојић.
Према његовим речима, није важно само читати Достојевског, већ га читати на време. За њега је, како каже, то била гимназија.
Треба емитовати само добро, макар вас сматрали наивним
Људи су неправилни глаголи и треба их разумети, каже Бојић када прича о мржњи – својим џелатима сам опростио, нисам им се светио и чак сам учинио и понеко добро, каже. Да би човек успео, мора да има пријатеље, али и непријатеље, рекао је Бојић присећајући се говора који је одржао приликом преузимања дужности директора Института за кардиоваскуларне болести Дедиње 2017.
„Ја моје непријатеље негујем јер су они највернији записничари мојих успеха. Моје друго гесло је да освета доноси задовољство само за један дан, а опроштај за цео живот“, каже Бојић.
До таквог стања долази се кроз литературу, али и кроз животно искуство. То је полуосовина која пролази кроз мој живот и, макар ме сматрали наивним, ја ћу само емитовати добро, додаје Бојић.
