„Бајка о мртвој царевој кћери“ на сцени и 17 година после премијере
© Фото : Kilyan Sockalingum/Unsplash
Пратите нас
Ансамбл Књажевско-српског театра извешће данас представу „Бајка о мртвој царевој кћери“ и тиме обележити 17 година од премијерног извођење и најдуговечније представе која се задржала на репертоару Књажевско-српског театра.
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Представа „Бајка о мртвој царевој кћери“ је настала у априлу 2005. године по тексту Николаја Кољаде, у режији Бошка Димитријевића и од тада је имала више од 130 извођења. Учествовала је на бројним фестивалима, како у Србији тако и у иностранству.
У представи играју Сања Матејић, Ненад Вулевић, Душан Станикић и Ана Тодоровић Диало.
За главну улогу Риме у овој дуговечној представи, глумица Сања Матејић вишеструко је награђивана. Награде за најбољу улогу добила на Међународном фестивалу малих сцена „Давила студио интерфест“ у Питештију (Румунија), на Међународном фестивалу малих сцена у граду Враца (Бугарска), на Међународном фестивалу руске драме „Мост пријатељства“ у граду Јошкар Ола (Русија), као и колективну Годишњу награду Књажевско-српског театра за улогу у овој представи 2011. године.
Драматург Марија Солдатовић наводи да јеКољадин театар огледало одважно да одрази карактеристичну тежњу ка стварности која одбацује сваку стилизацију и све духовне чиниоце. Он свет чулних појава схвата као свет са становишта природних појава: наслеђа, средине, историјске ситуације. Његов метод експеримента доводи инстикте, навике и понашања ликова попут класификација из природних наука.
„Уметност је део природе виђен кроз нечији темперамент“.
Једна еволуција људске судбине у веку преврата и „коначних одлука“. Кољадино уточиште у свету натурализма, вишеструко је жестоко и болно. Без клишеа он доводи своје ликове до ивице самоубилачких тенденција дозвољавајући да се претопе из хладне и сурове реалности у шизофрени искривљени свет мртвозваника који постоје само дати у одређеном натприродном свету бола, разочарења и отпадништва. Он тај свет без озарења људске доброте види као тамничење ружно, прљаво и зло довођење у стање сурове реалности која заблиста у бајку.
„Када читалац узме у руку ову драму, чија је радња смештена у прљаво ветеринарско одељење за прекраћивање мука осакаћеним домаћим мезимцима и несрећно ружној Рими, мора да се запита како ће драмски писац успети да се узнесе до бајке“.
Тужна бајка Риме, Нине, Максима и Виталија зида своју грађевину на антрополошком злу у човеку, колективном искуству које из ковитлаца Октобра води ка људској тежњи ка лепом, добром и паметном кроз ово бајковито позоришно штиво које нам у једном даху предаје сву горчину и загађеност људске душе да би је довело кроз тегобне тренутке у стање којим се уздиже до неба и звезда без премца, наводи Марија Солдатовић.
