Луди Грк који је постао већи од живота: Ремек дело први пут на српском језику
© Фото : Скриншот, Јутјуб
Пратите нас
Имао је храброст да се руга својој сопственој души, имао је дивљи, громки смех који је долазио из дубоког извора, дубљег од људске утробе који је могао да уништи све ограде – морал, религију, патриотизам… А када би га осећања преплавила, скакао би на крупном шљунку обале, и играо…
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ
Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).
Овако писац Никос Казанцакис у уводним страницама свог ремек дела скицира лице и нарав свог знаменитог јунака којем је посветио један од највећих романа 20. века – Грка Зорбу. Дело које је ових дана први пут са оригинала преведено на српски језик прилика је да се и домаћи читаоци увере колико ни антологијски филм (са Ентонијем Квином у насловној улози) није успео да захвати све рукавце, нијансе и дубине ове раскошне Казанцакисове приповести.
Зорба, књижевни јунак већи од живота
Како је настао лик тог човека који је „стар, усправан, кошчат, са главом забаченом уназад, с малим округлим очима као у птице, који игра и подврискује ударајући крупним стопалима по обали“? Ко је био тај старац који је „имао оно што је требало једном писцу да се спасе“? Какав је то књижевни јунак за кога кажу да је - већи од живота?
За Александра Шурбатовића, уредника у кући „Дерета“ која је објавила овај роман, у стварању Зорбе срећно су се поклопиле две ствари.
„Прва је да је ову причу у своје руке узео велики Никос Казанцакис, мајстор пера и један од највећих светских писаца 20. века, а друга је чињеница да је Алексис Зорба, односно Георгос Зорба заиста постојао и да га је писац упознао на Атосу“ открива уредник књиге.
Био је то чудан спој двојице авантуриста, додаје Шурбатовић, с тим што је Зорба био још већи и животнији од самог Казанцакиса. После њиховог познанства упутили су се на јужни Пелопонез, у покрајину Мани да заједно раде као рудари.
„Казанцакис је био фасциниран Зорбом и одлучио је да ће кад-тад написати роман о њему, што је после двадесетак година и урадио.“
Оно што је посебно занимљиво за нас јесте податак да је Зорба живео у данашњој Македонији и да му је ћерка била удата за бизнисмена из Београда. Човек по коме је настао један од најособенијих књижевних јунака сахрањен је на гробљу у предграђу Скопља, а његова ћерка је до краја живота живела у Београду.
„Прекасно сам се срео са овим старцем који је, уместо да постане животни модел, спао на то да постане књижевна тема“, пише Казанцакис. Александар Шурбатовић објашњава шта је овог 65-годишњег старца лишеног било каквих спољашњих знакова изузетности чинило тако јединственим.
„У питању је животна енергија која од почетка до краја слави постојање. Реч је о неком филозофском хедонизму у коме полуписмени Зорба дубоко промишља и религију и друштво и окружење. Главни постулат његове филозофије је да живот треба живети сад, овог тренутка, у свом његовом могућем потенцијалу. Управо та луда животна енергија која се отвара према свету, која упије тај свет у себе и која даје себе том свету без задршке, као и побуна против свих друштвених норми учинила га је јединственим“, сматра Шурбатовић.
Казанцакисов неукротиви и од друштвених правила ослобођени јунак за кога сантур није био само музички инструмент већ поглед на свет, тај од живота саздани Зорба који се није плашио Бога, али се зато плашио жена, био је у сталном сукобу са друштвеним ауторитетима.
„Зорба је као и сам писац био стално у сукобу са `стубовима друштва` и заправо је из тих сукоба и варница створен Зорбин дух, односно Казанцакисов роман“, напомиње уредник књиге.
Он додаје да је реч о прометејском духу који преиспитује све, и друштвене конвенције и предрасуде. Зорба то ради из самог живота, непосредно и искрено, онако како то ради човек великог и јаког срца, уверен да се не главном него `крвљу и костима` може разумети други човек.
„Тешко је дефинисати шта је ту Казанцакис а шта Зорба, јер је у једном тренутку сам писац доживео велико поистовећење са Зорбином филозофијом из које је доста тога узео. С једне стране, имате његову академску традицију, докторат на Ничеу, а с друге имате једног аутентичног Грка, епитома грчке државе и традиције какав је Зорба.“
А да би овај луди старац који игра уз море био што уверљивији, писац Казанцакис је одлучио да роман о њему пише народним језиком.
„Замислите какав би то био Зорба да прича неким уштогљеним академским стилизованим језиком. Па, не бисмо му поверовали на реч. Зато је писац отишао тамо где је језик жив, где тиња ватра језика- међу обичан народ, да се огреје на тој ватрици“, подсећа Шурбатовић.
Музика се вратила кући
За Зорбино свирање и певање, као и за стихове у роману каже да су повезница са древном Грчком у којој се све певало уз лиру, од Хомерових епова на даље.
„Чини ми се да се овим романом музика вратила кући, мислим на музику у књижевности, не на ноте, чак не ни на ону књижевност која се пева уз музику. То је унутрашња музика, онај унутрашњи ритам од којег врца `Грк Зорба`. Треба рећи да су управо то музичко својство добро препознали сценаристи и редитељ филма и додатно га појачали Теодоракисовом музиком. Знали су да из те Казанцакисове унутрашње музике извире читава архитектура `Грка Зорбе`: на њу се ослања и филозофија, и прича, и карактерологија, све оно чиме велики писац - чврстом руком и сигурним пером - води причу од прве до последње странице.“
Слобода и истина синоними Зорбиног карактера
Подсетивши да је за писца Зорба, осим што је „женскарош и протува“, истовремено и „најшира душа и најслободнији узвик“, Шурбатовић истиче да су управо слобода и истина суштински појмови ове књиге.
„ Они су синоними Зорбиног карактера. Мора да је и Казанцакис у сусрету са Зорбом помислио `Боже, колико је овај човек близак истини, и колико је у тој истинитости својој слободан`. А то је пројекција онога чему сви ми, свесно или несвесно, у нашим животима тежимо: да на тај начин и толико будемо слободни. Пригрлити слободу чак и по цену тога да будемо и против света и против свега што би могло да поремети наш живот – у томе је сва лепота и примамљивост Зорбиног карактера.“
На питање колико Зорба по својој животној филозофији може бити близак савременом човеку који делује као његов антипод, Александар Шурбатовић каже да то, коначно, није ни битно.
Не мора се победити, али се мора борити
„ Зорба такав никада није ни био могућ. Мислим да слободу у оној мери у којој је Казанцакис пројектује кроз Зорбу никада нећемо имати. Ми једноставно не бисмо знали шта да радимо с њом, распали бисмо се од толике слободе. Али је зато драж и књиге и оваквог карактера у томе што је он већи од живота. Он је пројекција наших жеља, тежњи и док год имамо према чему да се меримо и сравњујемо - то је добро, значи да идемо напред, крећемо се, не стајемо. Верујем да је то главна Зорбина порука: не мирите се са судбином, не мирите се са светом који вас окружује, не мирите се са ланцима у које вас друштво баца. Не морате да победите, али будите увек бунтовни и борите се. У тој борби је једна од главних ствари због којих вреди живети.“
