https://sputnikportal.rs/20220424/kako-su-jezevi-spasili-moskvu-u-velikom-otadzbinskom-ratu-1136692586.html
Како су „јежеви“ спасили Москву у Великом отаџбинском рату
Како су „јежеви“ спасили Москву у Великом отаџбинском рату
Sputnik Србија
Бодљикава жица је стара више од једног и по века, а противтенковски „јежеви“ су се у свом савременом облику појавили тек пред почетак Великог отаџбинског рата... 24.04.2022, Sputnik Србија
2022-04-24T21:42+0200
2022-04-24T21:42+0200
2022-04-24T21:42+0200
русија
москва
лењинград
други светски рат
тенкови
русија – друштво
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111154/20/1111542034_0:0:3017:1697_1920x0_80_0_0_391031d88f54e814bc50db3641f884ee.jpg
Покоравање Дивљег Запада бодљикавом жицомБодљикаву жицу је 1865. године патентирао Француз Луј Франсоа Јанен, мада поједини извори указују на Американца Џозефа Глидена, којем је потврђен патент за усавршену верзију бодљикаве жице 1874. године.А све је почело од сточара. Председник САД Абрахам Линколн је 1862. године законом потврдио пресељавање америчког народа на Запад. Житељи Тексаса су се масовно окренули сточарству, због чега су почели да размишљају о томе како да заштите своје поседе. Ограђивање хектара земље дрветом није било само скупо, него и непоуздано. Тада су се појавиле прве верзије бодљикаве жице. До краја 19. века у САД је потврђено више од 300 патената за овај изум. Када је процес производње бодљикаве жице механизован, за шест година било је произведено готово пола милиона километара ове врсте ограде.Велику улогу у овом проналаску имало је и освајање бескрајних аустралијских пашњака. Сточари у Аустралији се и дан-данас штите од катастрофалних најезда дивљих паса дингоа и зечева уз помоћ два реда ограда од бодљикаве жице.Када су се извештили у сточарству, „цивилизовани" људи су почели да намећу своју власт „нецивилизованим" народима – аустралијским Абориџинима, америчким Индијанцима, Африканцима. Ради „правног“ решавања питања власништва почели су да ограђују резервате бодљикавом жицом.Бодљикава жица под напономНије чудно што је тако једноставан, а ефикасан систем заштите заинтересовао војску. У Бурским ратовима (1899-1904) бодљикава жица је први пут била примењена као препрека за непријатељску пешадију. Након тога, у рату против Јапанаца, руска војска је на бодљикаву жицу прикључила и струју. Тада се појавила и противпешадијска ограда у облику спирале „бруно“, која се користи и данас. Овај проналазак представља траку од неколико нити испреплетане бодљикаве жице. Спирала се растезала на путу премештања противника, и чак и ако није потпуно спречавала непријатељски продор, успевала је да га успори. То је омогућавало да се отвори ватра на јединице непријатељске пешадије на посебно осетљивим деоницама.Од Другог светског рата коришћена је модификована спирала с ефектом сечења „егоза“, која се појавила у совјетско време. Уска трака са сечивима обмотавана је око жице, образујући приликом развлачења тешко савладиву убодну ограду. „Егозу“ данас често видимо изнад ограда затворених територија, на граници, у поправним домовима и затворима.Генијалност противтенковских „јежева“ и одбрана МосквеС масовним увођењем оклопне технике у ратне сукобе, било је потребно пронаћи теже ограде. Поред минирања, учесници у сукобима су се окренули барикадама, противтенковским рововима и земљаним насипима. За њихово увођење били су, међутим, потребни и материјални и људски ресурси, а маневарска премештања војске током борби захтевала су и решења која би омогућила лако и једноставно преношење препрека за непријатеља.Неко се прво досетио дрвених стубића којима су у Русији у 19. веку била ограђивана богата имања, а од тридесетих година прошлог века приликом изградње утврђења почеле су да се примењују једноставније противтенковске блокаде – „јежеви“, који су веома слични онима који се користе и данас.Творац противтенковског „јежа“ је генерал Михаил Горикер, начелник одбране Кијева у Другом светском рату. Генијалност његовог проналаска је у једноставности његове израде и у самој конструкцији.Практично непроходна за копнену борбену технику преграда је настајала заваривањем једнаких делова железничких шина у виду слова „Ж“, односно шестокраке звезде. Стартна испитивања су потврдила да „јеж“ издржава тенк масе до 60 тона. Била је то најједноставнија неексплозивна барикада против тенкова.Противтенковски „јежеви“ су донели мноштво користи Црвеној армији током Великог отаџбинског рата, ушавши у историју ратовања 20. века. „Горикерова звезда“ је одиграла улогу у резултатима битке при одбрани Одесе, Москве, Кијева, Лењинграда, Севастопоља и у мноштву других великих операција. Противтенковски „јежеви“ су остали у војној историји један од симбола најтеже битке за Москву током јесени и зиме 1941. године. Само на најближим прилазима престоници било је постављено око 40.000 начичканих конструкција које су чекале непријатеља. Тај рат је јасно показао да ефикасни могу да буду и крајње једноставни и јефтини системи.
https://sputnikportal.rs/20170613/jezevi-instalacija-barikade-1-1111542143.html
москва
лењинград
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
москва, лењинград, други светски рат, тенкови, русија – друштво
москва, лењинград, други светски рат, тенкови, русија – друштво
Како су „јежеви“ спасили Москву у Великом отаџбинском рату
Бодљикава жица је стара више од једног и по века, а противтенковски „јежеви“ су се у свом савременом облику појавили тек пред почетак Великог отаџбинског рата. Ови проналасци, иако су једноставни, одиграли су прилично важну улогу у светској историји.
Покоравање Дивљег Запада бодљикавом жицом
Бодљикаву жицу је 1865. године патентирао Француз Луј Франсоа Јанен, мада поједини извори указују на Американца Џозефа Глидена, којем је потврђен патент за усавршену верзију бодљикаве жице 1874. године.
А све је почело од сточара. Председник САД Абрахам Линколн је 1862. године законом потврдио пресељавање америчког народа на Запад. Житељи Тексаса су се масовно окренули сточарству, због чега су почели да размишљају о томе како да заштите своје поседе. Ограђивање хектара земље дрветом није било само скупо, него и непоуздано.
Тада су се појавиле прве верзије бодљикаве жице. До краја 19. века у САД је потврђено више од 300 патената за овај изум. Када је процес производње бодљикаве жице механизован, за шест година било је произведено готово пола милиона километара ове врсте ограде.
Велику улогу у овом проналаску имало је и освајање бескрајних аустралијских пашњака. Сточари у Аустралији се и дан-данас штите од катастрофалних најезда дивљих паса дингоа и зечева уз помоћ два реда ограда од бодљикаве жице.
Када су се извештили у сточарству, „цивилизовани" људи су почели да намећу своју власт „нецивилизованим" народима – аустралијским Абориџинима, америчким Индијанцима, Африканцима. Ради „правног“ решавања питања власништва почели су да ограђују резервате бодљикавом жицом.
Бодљикава жица под напоном
Није чудно што је тако једноставан, а ефикасан систем заштите заинтересовао војску. У Бурским ратовима (1899-1904) бодљикава жица је први пут била примењена као препрека за непријатељску пешадију. Након тога, у рату против Јапанаца, руска војска је на бодљикаву жицу прикључила и струју.
Тада се појавила и противпешадијска ограда у облику спирале „бруно“, која се користи и данас. Овај проналазак представља траку од неколико нити испреплетане бодљикаве жице. Спирала се растезала на путу премештања противника, и чак и ако није потпуно спречавала непријатељски продор, успевала је да га успори. То је омогућавало да се отвори ватра на јединице непријатељске пешадије на посебно осетљивим деоницама.
Од Другог светског рата коришћена је модификована спирала с ефектом сечења „егоза“, која се појавила у совјетско време. Уска трака са сечивима обмотавана је око жице, образујући приликом развлачења тешко савладиву убодну ограду. „Егозу“ данас често видимо изнад ограда затворених територија, на граници, у поправним домовима и затворима.
Генијалност противтенковских „јежева“ и одбрана Москве
С масовним увођењем оклопне технике у ратне сукобе, било је потребно пронаћи теже ограде. Поред минирања, учесници у сукобима су се окренули барикадама, противтенковским рововима и земљаним насипима. За њихово увођење били су, међутим, потребни и материјални и људски ресурси, а маневарска премештања војске током борби захтевала су и решења која би омогућила лако и једноставно преношење препрека за непријатеља.
Неко се прво досетио дрвених стубића којима су у Русији у 19. веку била ограђивана богата имања, а од тридесетих година прошлог века приликом изградње утврђења почеле су да се примењују једноставније противтенковске блокаде – „јежеви“, који су веома слични онима који се користе и данас.
Творац противтенковског „јежа“ је генерал Михаил Горикер, начелник одбране Кијева у Другом светском рату. Генијалност његовог проналаска је у једноставности његове израде и у самој конструкцији.
Практично непроходна за копнену борбену технику преграда је настајала заваривањем једнаких делова железничких шина у виду слова „Ж“, односно шестокраке звезде. Стартна испитивања су потврдила да „јеж“ издржава тенк масе до 60 тона. Била је то најједноставнија неексплозивна барикада против тенкова.
Противтенковски „јежеви“ су донели мноштво користи Црвеној армији током Великог отаџбинског рата, ушавши у историју ратовања 20. века. „Горикерова звезда“ је одиграла улогу у резултатима битке при одбрани Одесе, Москве, Кијева, Лењинграда, Севастопоља и у мноштву других великих операција.
Противтенковски „јежеви“ су остали у војној историји један од симбола најтеже битке за Москву током јесени и зиме 1941. године. Само на најближим прилазима престоници било је постављено око 40.000 начичканих конструкција које су чекале непријатеља. Тај рат је јасно показао да ефикасни могу да буду и крајње једноставни и јефтини системи.
